Ne postoji pisac sličan DŽERALDU MARNEJNU (1939), autoru dela Ravnice. U pitanju je potpuno autohtona i jedinstvena pojava. Proglašavaju ga „jednočlanom avangardom domaće radinosti” (Gardijan), drugi ga pak nazivaju „povučenim gorostasom australijske književnosti” (Njujorker), treći kažu da je u pitanju „umetnik jedinstvenog uma” (Ajriš tajms), četvrti ga ustoličavaju kao „najvećeg živog pisca engleskog jezika za kojeg većina ljudi nikada nije čula” (Njujork tajms), mada je i to pomalo zastarela izjava, jer ga svetska kritika već par godina unazad svrstava među najveće favorite za dobijanje Nobelove nagrade za književnost, a kladionice ga stavljaju ispred veličina poput Kormaka Makartija, Salmana Ruždija ili Elene Ferante.

Tedžu Kol kaže za njega da je „genije i dostojni naslednik Beketa”, Ben Lerner proglašava njegove knjige remek-delom, a Kuci mu rečenicu opisuje kao „filigranski obrađenu”. Ipak, sva ta slava koju je stekao u starosti nije naterala Marnejna da ode iz Gorouka, zabitog seoceta u centralnoj Australiji gde živi tristotinak meštana i gde ne prolazi nijedan bitan put. Marnejnovi poštovaoci iz celog sveta povremeno održavaju naučne seminare posvećene njegovom delu, i to baš tamo, u zabitom Gorouku, a nekima od njih nije teško da potegnu i hiljade kilometara samo da bi ukazali čast velikom književnom meštru. Eto, zbog svega toga, a ponajviše zbog njegovih knjiga, ne postoji nijedan pisac sličan Džeraldu Marnejnu.