Halucinacija, paranoja i ljubavna manija

Melanholija je, bar dok ne pročitam Septologiju, ostavila najjači utisak na mene od svih knjiga koje sam pročitao od Fosea.„Ja moram da slikam, jer ako ne slikam, nema ničega. Nema svetlosti. Nema ničega. Samo zmije ima. Ničeg drugog.“

Melanholija je, bar dok ne pročitam Septologiju, ostavila najjači utisak na mene od svih knjiga koje sam pročitao od Fosea. U pitanju je biografska priča o norveškom slikaru Lašu Hertervigu, meni nepoznatom, ali ukoliko pročitate istorijske podatke vezane za njega, videćete koliko je fantastičan posao uradio pisac ovog dela, ali ćete videti i to fantastično oslikano nebo iznad nemirnih norveških fjordova.

Knjiga je isprva napisana u dva dela, ali je na preporuku Fosea, dva dela Melanholije potrebno gledati kao na jedinstveno delo, ali naslov Melanholija 1 i 2 je ostao. U delu Melanholija 1 slikar je opisan sa dva istorijska mesta bitna za njegov život, Dizeldorf gde je studirao slikarstvo i stavangersko lečilište za duševne bolesti.

U prvom delu se nalazi i deo koji opisuje prvi pokušaj biografske rekonstrukcije života slikara Laša od strane nepoznatog pisca Vidmea i njegovo istraživanje na mestima gde je slikar živeo i stvarao. Tekst koji se bavi životom slikara u Dizeldorfu u potpunosti je prezentovan na način čoveka koji ima duševnu bolest.

Misli, govor, ponavljanje uvek istih delova misli kako bi se jedan događaj opisao dovode do neprijatnih osećanja kod čitaoca, baš kao u slučajevima kada ispred sebe imate osobu koja ne vlada u potpunosti svojim mislima.

Slikar je zaljubljen u devojčicu od petnaest leta, ćerku svojih stanodavaca, on tu svoju maničnu opsesiju prenosi na okolinu, koja u vidu kolega sa klase, koristi i ismeva umetnika.

Kombinacija ljubavne manije sa halucinacijama i paranojom koja mene podseća na šizofrena cepanja, dovodi do toga da sam slikar u nekim situacijama ne zna šta je stvarnost, a šta zbilja, i da li je sva Helenina ljubav koju on predstavlja okolini u stvari istina ili izmišljotina.

Napetost u mozgu slikara predstavljena je, kao što sam već pomenuo, uzastopnim ponavljanjem istih delova rečenice, na mnogo različitih načina, što izaziva nelagodu i na pravi način nas upućuje kako je u stvari u tim trenucima bilo i slikaru, ali i okolini koja se u tom trenutku nalazila pokraj njega.

Nedostatak čvrstog porodičnog okruženja još više pojačava njegovu bolest koja se isticala još u detinjstvu, a nedostatak ljudi koji bi bez podsmeha reagovali na maničnost slikara još više pojačava njegovu izgubljenost i mešanje realnosti i imaginacije. Sve su to bili slikari koji ne znaju da slikaju, osim Tidemana, on je kako kaže Laš jedini uz njega umeo da slika.

U drugom delu na sceni je stavangersko lečilište, duboko u prirodi, bez dodira sa spoljnim svetom. Lečilište radi na principu fizičkog napora i lečenja medikamentima, ali bolest Foseovog slikara ne jenjava. Njegov problem je Helen i zamišljanje Helen, uz stalno masturbiranje, koje je po rečima njegovog lekara sve ono što je loše kod slikara, tačnije jedino loše, to je i uzrok i posledica i zapravo zamišljanje ženskog tela i konstantno dodirivanje sebe izaziva u njemu duševnu bol i paranoju.

I zaista u istorijskim činjenicama navodi se da je slikar poludeo zbog Helene i preterane masturbacije. Ovaj deo je napisan drugačijim stilom od prvog dela, bez toliko ponavljanja i sam slikar izgleda smirenije, a jedina napetost izražava se u nedostatku slikarskog alata koji toliko nedostaje našem slikaru.

„Čujem galebove. Vidim galebove. Ležim i gledam kako galebovi lagano lete na nebu, a onda se spuštaju, u naglom padu, ka vodi, i nakon dugog pada zaranjaju kljun u vodu, i onda galebovi ponovo uzleću ka nebu sa nečim u kljunu, nečim što nestane u trenu. Uvek vidim galebove. I hoću da uvek vidim galebove.

Neću da vidim oblake, ni čamce, ni ljude, samo hoću da vidim galebove, velika jata galebova hoću da vidim, i trudim se koliko mogu da samo galebove vidim, dok sede na stenama, dok lete na nebu, dok se obrušavaju i hvataju nešto za jelo. Hoću da vidim galebove. Vidim galebove. Čujem galebove.“

Melanholija 2 je zapravo priča koju nam priča slikareva izmišljena sestra Ulin. U pitanju je dementna osoba koja zapravo ne može da oceni šta su sećanja, a šta stvarnost. Ona u tom svom limbu priča priču o svom detinjstvu sa Lašom i svojom porodicom, ali i priču o norveškoj stvarnosti pre pronalaska nafte i bogatstva, priču o ribarenju, fjordovima, hladnoći i generalno o starim osobama o kojima se niko ne brine nego lutaju dementni po stazama svoje stvarnosti.

Upečatljivo je opisivanje slikarevog detinjstva gde on ugalj meša sa vodom i na komadima drveta skicira svoju okolinu, fjordove, more, nebo. Njegovo detinjstvo, njegovo zadovoljstvo ogleda se u tome da odluta od kuće, na mesta gde niko ne zna gde je, da radi ono što voli i da se posle određenog vremena vrati. Opisan je i trag začetka bolesti slikara, kao i ludilo koje se manifestuje i u genetskom nasleđu preko oca.

U sam tekst opisana je i kvekerska stvarnost slikareve porodice, a pošto ni sam nisam znao ko su kvekeri i to sam prelistao, tako da je ova knjiga poslužila i kao odlična podloga da se upoznam sa nekim novim saznanjima. Melanholija je divno delo, višeslojno, pametno i originalno, od mene ogromna preporuka, a od Septologije sada samo očekujem još više.

„Crna je na isti način na koji je i Laš crn. Mrak je isti. To je mrak koji nije mrtav, već koji svetli, to je svetli mrak, nekako. “

Napisao: Miroslav Maričić

Tekst preuzet sa Fejsbuk grupe Klasici književnosti

Uloguj se