„Putovanje u pravcu senke“ je kao mapa skrivenog blaga

„Putovanje u pravcu senke“ Jane Bukove liči na mapu skrivenog blaga. Sličice zarobljene u ručno brušenim medaljonima, koje nalazimo ispod peščane dine, ili prekrivene velikom pločom šumske mahovine, pa ispod kamena na razmeđi dveju reka, zavučene za trščani krov stare kuće, iza vlažnog i polutrulog seoskog plota, manastirskog vodeničnog kamena ili skupocenog tepiha sa drevnim, jedva vidljivim simbolima, u kojima će pažljivi čitalac prepoznati priču.

Nije lako pratiti sve te tajne znake i, često naizgled besmislene šifre, ali nas fantazmagorično putovanje Bukove vodi kroz borhesovski lavirint pripovedanja i veliki je omaž upravo priči i pričanju.
Borhes kaže da postoje samo četiri vrste priče. Prva, najstarija, govori o utvrđenom gradu koji opsedaju i brane hrabri ljudi (Troja). Druga, koja se nadovezuje na prethodnu, govori o jednom povratku (Odisej). Treća govori o potrazi (npr. za Runom ili Gralom), a četvrta o žrtvi jednog boga (Hrist).

„Postoje četiri priče. Tokom vremena koje nam preostaje nastavićemo da ih pričamo, izmenjene“, piše Borhes u „Četiri ciklusa“.
Za Bukovu te četiri priče su: o metamorfozi, o prolaznosti, o ljubavi i ubistvu i o ratovima i pljačkanju. Baš njih je ispričala kroz životne epizode balkanskih protagonista, smeštenih širom poluostrva, tokom 19. veka: Jovane, Ismaila Čelika, Nedelje, monaha i hajduka Prvana Angelova, njegove žene Telile, Holanđanina lutalice Jana van Atena, njegovog vodiča Utisa (Grka sa sudbinskim imenom Niko). One su protkane mnoštvom meandrirajućih pritoka o graditelju mostova, ubožniku koji je proveo život gledajući u sunce, ili Drakuli, koga je, srećnog, pokosio zrak sunca, kada je popio krv iskrenog vernika. Prethodno je stolećima pio krv nesrećnih seljaka, uplašene dece i silovanih žena, pa je i sam patio od dosade i nesreće.

Žene su u ovoj knjizi ili tople, meke, jedre, razrokih bradavica, mladeža koji ocrtavaju sazvežđa, ili vižljaste i oštre, kao mač, s dugačkim i debelim pletenicama, poput užeta, kojim se možeš i obesiti. One leče, ubijaju, skrivaju, gataju, vole, podaju se… Kao sudbina su.

Muškarci su kao život. Oni završavaju obezglavljeni, tako da im se fotografija kasnije pojavljuje kao ilustracija za mnoge istorijske masakre, naglo se i apsurdno bogate i još brže siromaše, tragaju za vodom, predanjima, izvorištima, dave se od pogrešnih zalogaja, ubijaju šamarima, putuju i nestaju, predajući ime drugome, kao nasleđeni kaput.

Bukova se, katkad cinično, igra idejom starom koliko je sveta i veka: da sve pod kapom nebeskom ima smisao, ma koliko besmisleno izgledalo, da je sve uređeno do najmanjeg delića i da je sve što predstoji ili se već dogodilo – potpuno opravdano.

Njeni pejzaži stimulišu uobrazilju, čitalac čuje kako rastu pečurke ili se sudaraju misli u Van Atenovoj glavi, a iza apsurdnih scena i uzgrednih opaski provejava fina ironija, koja mami osmeh.
Glavni likovi u jednoj priči postaju sporedni u drugoj i tako čine malter ovog prstena-lavirinta. I svi oni zajedno arhetipski aludiraju na likove koji su već postojali u istoriji pripovedanja.

Sve priče levitiraju na rubu realnog i imaginarnog. Zato bi ih trebalo čitati izuzetno polako, da se ne izgubi fokus. Da pijem klasičnu crnu kafu, to čitanje zaličilo bi mi na umakanje kocke šećera u gustu penu i polagano sisanje, dok ne utrnu zubi. Knjiga je prava poslastica za sve koji vole Pavića, Borhesa, Olgu Tokarčuk, Markesa, Venka Andonovskog,  intelektualne vratolomije, rebuse, zagonetke, simbole ili samo, prosto, lepotu reči. Ja sam je zavolela jer mi je u jednom teškom trenutku pomogla da se izgubim u šumi.

Odličan prevod Jasmine Jovanović!

***

IZDVOJENI CITATI

🌳
Ima takvih momenata kada je svetlost sasvim čista. Kao da je neko izbrisao svu prašinu sa sveta.
🌳
Prva zima je, kao što znamo, nastala odmah nakon progona Adama iz Raja.Tada  je shvatio da ono što nosi kako bi prekrio golotinju nije dovoljno. Zima je bila razlog što je potražio zaklon u jednoj pećini i pokušao da upali vatru ukočenim prstima, kasnije izgradio kuću, a još kasnije – grad i zidine oko njega kako bi sačuvao tu kuću. Što je radio tri sezone u godini, sakupljao letinu, stalno strahujući od hladnoće i gladi, od zime koja se uvek završava nedugo nakon što iznemognemo. Ukratko rečeno, civilizacija potiče iz jednog mrtvog godišnjeg doba.
🌳
Deus ex machina, razočaran je napisao, jeste jedna od najopasnijih inovacija čovečanstva. Predviđam vremena kada će nas tehnološki napredak potpuno izludeti, omogućavajući nam sve srećnije i srećnije završetke.
🌳
Vreme je velika muvolovka. Svako se upeca.
🌳
To nije bio običan grad, već jedno proširenje puta, gnojni čvor nabubreo od slučajnosti, sa trgom poput iskrivljenog osmeha, s malim, plašljivim prozorčićima i duvarima, s ključaonicama punim očiju…
🌳
Književnost obožava prošlo svršeno vreme i sadašnje prolazno.
🌳
Svako putovanje u književnost je, na kraju, putovanje ka samom sebi.
🌳
Nikada ne znaš gde će te zateći kraj jedne priče. A i vreme je nešto što dolazi posle cilja.

Autorka prikaza: Vojislava Crnjanski Spasojević (@cvojislava)