Zašto čitamo klasike?

Kratki esej Itala Kalvina Zašto čitati klasike odiše prijateljskim i nepretencioznim stavom autora.

Čuveni italijanski književnik iznosi svoje razmišljanje u 14 tačaka, počevši od priznanja da se svi mi stidimo zbog propusta u sopstvenom čitalačkom iskustvu, pa zato tvrdimo da neka dela ponovo čitamo, iako ih čitamo tek prvi put, na primer Mobi Dika, Anu Karenjinu ili Kralja Lira. Kalvino jasno izlaže suštinu slučaja:

Prefiks ispred glagola „čitati” [re-reading] mogao bi biti mali licemerni čin ljudi koje je sramota da priznaju kako nisu pročitali neko poznato delo. Da bismo ih ohrabrili, treba samo da primetimo da, bez obzira na to koliko je velika nečija čitalačka osnova, još uvek postoji ogroman broj fundamentalnih dela koja nije pročitao.

Polemiku o prvom čitanju klasičnih dela za koje smo se samo pretvarali da smo ih ranije pročitali Kalvino nastavlja logički:

• Drugim rečima, pročitati veliko delo prvi put u zrelom dobu predstavlja neobično zadovoljstvo, drugačije od (pošto ne mogu da kažem veće ili manje) čitalačkog zadovoljstva u mladosti. Mladost unosi u čitanje, kao i svako drugo iskustvo, specifičan ukus i osećaj značaja, dok u zrelosti čovek više ceni (ili bi trebalo da više ceni) detalje i slojevitost značenja.
• Koristimo reč „klasik” za ona dela koja su dragocena za one što su ih čitali i voleli; ali ona nisu manje dragocena ni za one srećnike koji ih prvi put čitaju u najboljim uslovima za uživanje.
• Trebalo bi da postoji vreme u životu odraslog čoveka posvećeno ponovnom čitanju knjiga koje su mu bile bitne u mladosti.
• Svako ponovno čitanje klasika ista je takva pustolovina kao i prvo čitanje.
• Svako čitanje klasika zapravo je ponovno čitanje.
• Klasik jeste knjiga koja nikada nije ispričala sve što je imala da kaže.
• Klasici su knjige koje nam dolaze noseći tragove čitanja koja su prethodila našem čitanju i kao posledicu donose nam tragove koje su ostavile na kulture (jezike, običaje) kroz koje su prošle.

Kalvino iznosi narednih sedam tačaka uz zapažanje da bilo kakvo formalno književno obrazovanje više pomućuje naše uvažavanje klasičnih dela nego što ga podstiče. „Škole i univerziteti”, piše, „trebalo bi da nam pomognu da shvatimo da nijedna knjiga koja govori o knjizi ne govori više od dotične knjige, ali, umesto toga, oni daju sve od sebe da nas nateraju da mislimo suprotno.”

Jedan od razloga što se mnogi sa strepnjom hvataju klasika ima veze sa njihovom navodnom težinom, kao i sa naučnim autoritetom koji svisoka govori kroz „kritičke biografije, komentare i interpretacije”, „predgovore, kritičke aparate i bibliografije”. To je korisno za akademske radnike, ali takođe služi kao sredstvo koje nam poručuje da će određeni profesionalni čitaoci uvek znati bolje od nas, običnih čitalaca. Kalvino preporučuje da se te stvari ostave po strani, jer se one „koriste kao magla da se sakrije ono što tekst govori”. Zatim zaključuje:

• Klasik nas nužno ne uči ničemu što već nismo znali.
• Klasici su knjige koje, kada čitamo, otkrivamo kao iznenađujuće mnogo snažnije i čudesnije nego što su nam se činile dok smo slušali o njima.
• Reč „klasik” koristimo za knjigu koja poprima razmere čitavog univerzuma, u nivou sa prastarim talismanima. Sa ovom definicijom, približavamo se ideji ultimativne knjige kako ju je zamišljao Malarme.
• Vaš klasični autor je onaj prema kome ne možete biti indiferentni, koji vam pomaže da odredite sebe u odnosu na njega, čak i kada se razilazite s njim.
• Klasik je knjiga koja dolazi pre ostalih klasika; ali svako ko je te ostale prvo čitao, pa tek onda ovaj, odmah prepoznaje njegovo mesto u porodičnom stablu.

Na kraju, Kalvino dodaje još dve stavke da objasni zašto misli da bi trebalo da čitamo stare knjige, kada smo konstantno preplavljeni „lavinom trenutnih dešavanja”. Na ovo pitanje odgovara:

• Klasik je nešto što nastoji da trenutnoj preokupaciji dodeli status pozadinskog šuma, bez kojeg, istovremeno, ne možemo da funckionišemo.
• Klasik je nešto što uporno traje kao pozadisnki šum čak i kada su neuskladive, trenutne preokupacije pod kontrolom situacije.

Drugim rečima, klasična književnost može biti spasonosna zato što umiruje našu preosetljivost na svaku novu vest ili na trivijalnosti, pružajući nam balast istorijske perspektive. U kulturi u kojoj sada živimo, kada smo neprestano priključeni na informativne mašine koje pojačavaju i najmanji signal stvarajući buku, takav lek nam je neophodan.

Izvor: http://www.openculture.com/2014/08/italo-calvino-offers-14-reasons-we-should-read-the-classics.html?fbclid=IwAR1ZkMiGfXxy27idBxGjKoY9I4wuO6FII0doEueURmMcFekySwuh1a3Kyl8