Klasici: valja se znati sve o njima
Biografija ovog nadasve valjanog gospodina otpočinje 12. decembra 1821, u Ruanu, gde je njegov otac radio kao renomirani načelnik hirurgije lokalne bolnice. Ovakav odgoj u samom startu smešta Flobera u buržoasku klasu – što je zabavno, znajući da je upravo taj sloj društva nežno prezirao. Veoma rano odlučio je da napravi zbirku ustaljenih, površnih i mediokritetnih životnih uverenja i navika; blistavo ironičan Rečnik usvojenih ideja objavljen je posthumno 1911, i citiran je u podnaslovima ovog teksta. Legenda kaže da izaziva nelagodu i probavne tegobe, jer većina čitalaca ubrzo prepozna neku svoju predrasudu u društvu banalnosti, klišea i gluposti.
Floberov život, međutim, nije baš rano izašao iz ustaljenog obrasca: školovao se isprva u Ruenu, a 1840. prešao u Pariz, da studira pravo. Nije bio oduševljen niti gradom – što može iznenaditi lakoverne pristalice kulta Pariza, niti izučavanom oblašću – što ne može iznenaditi ama baš nikoga. Nakon šest godina i jednog epileptičnog napada, napokon je napustio i studije, i prestonicu.
Putovao je isprva po Bretanji, i nomadstvo mu se toliko dopalo da se 1849. zaleteo čak do Bliskog istoka, a 1858. se zaputio u daleku Kartaginu, da prikuplja materijala za roman Salambo. Sedamdesetih je počeo rat sa Prusijom, pa je nivo veselja u Floberovom životu naglo opao. Hronološki gledano, to vam je, otprilike, to.
Plavuše: lakše nego brinete (vidi: brinete); Brinete: lakše nego plavuše (vidi: plavuše)
Flober i brak drugovali nisu ni u teoriji, ni u praksi; osim toga, u Rečniku usvojenih ideja stoji:
Deca: pokazivati znake naklonosti kada je neko prisutan
Jedinu ozbiljnu vezu ostvario je sa romantičarskom spisateljicom Luiz Kolet. Njihova ljubav bila je turbulentna, ali je ipak potrajala osam godina i naposletku u krilo zahvalnim teoretičarima književnosti obrušila gomilu visokointelektualne prepiske, u kojoj veliki majstor sa svojom draganom razglaba o finesama kreativnog i spisateljskog postupka. Floberova pisma detaljno opisuju njegov temeljni i često mukotrpni pristup jezičkom izrazu, i odličan su uvid u njegova promišljanja o prirodi i/ili valjanosti književnosti, naročito one koja se podmuklo opisuje kao „realistična“.
Pre nego što pomislite da su mu pisma bila dosadna, napomenućemo da su sadržala i iskaze poput:
Biti glup, sebičan i dobrog zdravlja tri su preduslova za sreću, mada, ako glupost izostaje, ostalo je badava.
Osim Luiz Kolet, Flober je voleo i prostitutke, naročito na putovanjima – o njima takođe znamo iz pisama prijateljima. Na primer, poznanstvu sklopljenom u Istambulu pripisao je svoj prvi šankr na penisu – suvenir, ako ne za to vreme egzotičan, a ono bar originalan.
NB: šankr, iliti šangir, je naočita otvorena rana, vesnik prvog stadijuma sifilisa. Nadamo se da do sada ovo niste morali da znate.
Još jednu stvar valja reći dok smo pri ovom podnaslovu: gospođa Bovari je bila brineta. Sad vam je sve jasno.
Knjiga: uvek preobimna, bez obzira na temu
Nijedno Floberovo delo nije doseglo slavu Gospođe Bovari, omiljene preljubnice zapadne književnosti.
Iz pisama Luiz Kolet saznajemo da je Flober užasno patio pišući ovaj roman; žalio se da je strahovito dosadno pisati knjigu u kojoj se ama baš ništa ne dešava, ali i da je upravo zbog toga odličan stvaralački izazov.
Dosađuje se, veći deo svog života, i protagonistkinja, Ema Bovari: nesrećna je u braku sa mediokritetnim seoskim lekarom, i ma koliko da pokušava, nikako ne uspeva da u sebi i svojoj okolini pronađe strast, zanos i avanturu o kojima čita u romanima. Sirota Ema žrtva je ironije koja je proslavila njenog stvaraoca: ponesena iluzijama čiju suštinu i prirodu ne može da razume, nesposobna je da sagleda sopstvene zablude i površnost, te srlja iz jedne greške u drugu toliko uporno da se Flober može optužiti i za sadizam prema sopstvenim likovima. Međutim, tragedija Eminog života sastoji se upravo u nedostatku prave tragedije – u jezivo predvidivoj, a neizbežnoj prosečnosti.
Ponekada se dešava da se na dosadu požali i čitalac; međutim, Floberovo umeće teži pretvaranju Gospođe Bovari u roman koji je dosadan na zanimljiv način.
A, ako vas to ne intrigira, pomislite i na kontroverzu koju je izazvao kada je prvi put objavljen!
Romani: kvare narod
Kao i mnogi romani tog doba, Gospođa Bovari bila je isprva objavljivana u nastavcima, u časopisu „La Revue de Paris“. Kao i mnogi romani objavljivani u časopisima, bila je cenzurisana: urednici magazina izmenili su čak 69 pasusa bez Floberovog odobrenja, nepodobnim proglasivši sve od preplitanja Eminih nogu sa plesnim partnerom, do scene gde majka šalje sinu studentu domaću hranu. Jubilarnu sedamdesetu izmenu Flober jeste odobrio: iz teksta je izbačena celodnevna vožnja kočijom Eme Bovari i njenog ljubavnika, tokom koje se njih dvoje jarosno seksaju prepuštaju svojim strastima.
Ne brinite, raspusnici i pohotljivci – škakljiva nogopreplitanja i Još Mnogo Toga vraćeno nam je kada je roman objavljen kao celina. U međuvremenu, protiv Flobera je vođen sudski proces zbog ugrožavanja javnog morala.
Detalji ovog suđenja daju zanimljiv uvid u stavove o književnosti u 19. veku: Floberova krivica sastojala se, po mišljenju optužbe, u „manjku ulepšavanja“, te preterano bledom i beznadežnom predstavljanju stvarnosti; potom, u nedostataku jednoznačno pozitivnog, herojskog lika na koga bi se čitalac mogao ugledati, i naposletku – u neodređenosti pripovedača. Naime, u Gospođi Bovari zaista se najčešće ne zna ni ko pripoveda, a kamoli kakav stav ima prema likovima ili dešavanjima. A, ako autorovo smerno prosvećivačko prisustvo nije tu da usmeri zabludelog čitaoca, kako će siroto čeljade, zaboga, znati šta da misli?!
Floberova odbrana? Pre svega, da Emina sudbina može poslužiti kao upozorenje protiv poroka; međutim, spomenuto je i da je njegov otac ugledan lekar, te da je sam Gistav dugo i predano radio na knjizi, dajući sve od sebe da je učini dobrom. Ironično, upravo pripadnost buržoaziji i ispoljavanje njenih tipičnih vrednosti spasilo Flobera od kazne, a suđenje je proslavilo Gospođu Bovari.
Sahrana: prečesto prerana. Pričati priče o leševima koji su od gladi pojeli sopstvenu ruku.
Gistav Flober je umro, kao što je mnogima običaj. Učinio je to 1880., izgubivši dugogodišnju svađu sa sifilisom, jednom od vodećih prepreka romantizaciji devetnaestovekovnog bivstvovanja.
Buržoazija ga je, kao što je red, sahranila; čitalaštvo mu, međutim, već skoro 150 godina ne da mira.
Izvor: Kulturkokoška.rs