Turčin šahista-Istorija sveta u 64 polja

Turčin šahista- Istorija sveta u 64 polja

 

Ništa nisam čitala od ovog po interesovanju i svakovrsnoj delatnosti veoma zanimljivog autora. On je i pesnik, prozni pisac, prevodilac, urednik u izdavačkoj kući, a jednu poseduje i sam (Blum izdavaštvo).

Ovo je roman u kome je šahovska igra samo povod da se ispiše još mnogo štošta o Evropi sa kraja 18. i početka 19. veka, o Vijeni, Parizu, Londonu, Lajpcigu, Novom svetu, da se ispišu imena šahovskih velikana onog doba, ali prvenstvo, da se ispriča priča o prvim konstruktorima veštačkih mašina i aparata. Otuda i naslov, Turčin šahista. Reč je o automatu u ljudskom obličju, čiji je konstruktor fon Kempelen ceo životni vek proveo putujući po Evropi, pokazujući to svoje čudo, taj sjajni izum, zarađujući novac. Od tog čoveka/mašine, put do drugih sprava za zabavu čovečanstvo je prešlo na ubrzan način, danas smo svedoci tome.

Ovo je roman o putešestviju te mašine, tog Turčina, koga Šurbatović slika na zanimljiv i vrlo precizan, jasan, uverljiv način. Turčin govori u prvom licu, svoga konstruktora zove ocem. Pitanje je na koji način  je ova mašina uspela da izazove simpatije čitalaca, jer u početku je to samo jedna skalamerija koja se može sklopiti i rasklopiti, ali kasnije i sama  oseća da se s njom nešto dešava. Ona, mašina, ili on, Turčin, počinje da oseća, da mrzi i voli, da  bude ljubomoran i ljut. Sve to svedoči da Šurbatović svome delu daje mnogo veću dubinu i stremi jednom mnogo važnom pitanju o putu kojim čovečanstvo ide, o budućnosti čoveka/ pojedinca, možda čak i o strahotnoj viziji veštačkih bića, veštačke inteligencije, gde će i dalje postojati osećanja, ali isključivo virtuelna, i gde će se o ljudima poput nas, govoriti kao samo o jednoj fazi u razvoju ljudske vrste. Kao što su se neki majmuni razvili u ljude, tako će se i neki ljudi razviti u višu, napredniju vrstu – u veštačka bića.

No, da vas ne plašim predviđanjima koja mi nisu bliska. Ja više volim onu starinu  kojom Šurbatović dočarava austrijsko opsedanje Beograda, Lajpciški sajam, Napoleonov ulazak u spaljenu Moskvu , engleske zamkove i kafee, i pogotovu taj novi svet koji se formira u Americi, volim krčme, vašare, salone, dvorove, ratne logore, kuda je Šurbatović proveo svoga Turčina da igra šah i da zabavlja elitu i običan svet. Ovde ćemo sresti poznata imena evropskih šahista, Melcel će mašinu Turčina kupiti i prevesti sa one strane okeana. Pojaviće se i Mocart, carica Katarina, babica Džordža Vašingtona, Filidorova odbrana, konjićev put…

 

• Roman je avanturistička šetnja po Evropi krajem 18-og i početkom 19. veka, boravak na dvoru Franca Jozefa, u Parizu u doba francuske revolucije, Šenbrunu i Versaju, Londonu iz doba ekspanzije kolonijalizma.
• Istorija se prepliće sa svakidašnjim, ratne zabune i noćni nesporazumi, pijanstvo austrougarske vojske, pretvaraju se u kalambur, burlesku sa desetinama hiljada mrtvih. Svoji stradali od svojih.
• Oni kojima nikad nije dosta ljubavi, otkriće u romanu prekrasnu priču o hrabrosti, pameti  (pet stranih jezika), muzikalnosti (sedam instrumenta) i avanturizmu  Engleskinje En Foks, Kempelenove družbenice na turnejama po Evropi.
• Pikarski roman ovde je ostavio tragove putovanja, priredbi, seansi, vašara, tajnih veza, otmica, prevara i neplaniranog stradanja.
• Filozofski podtekst uključuje nekoliko pitanja: da li mašine imaju dušu? Da li u njih ulazi nova duša ili se koriste nečijom, starom? Da li je matematika filozofska nauka koja dozvoljava da je 2 jednako 3?

 

Tehnika kojom Šurbatović ispisuje ovaj roman donosi mnogo novog:  posveta ocu šahisti,  moto preuzet iz Poove priče, fantastično povezivanje početka i kraja romana, podvođenje priče pod pronađeni rukopis, dodatni komentar izdavača, i na kraju, Dodatak koji nas vodi do 9671. godine naše ere, do onih veštačkih stvorenja koja će možda, jednoga dana, pronaći neki naš, skriveni rukopis. Posle svega, usledi i komentar izdavača, koji je sastavni deo romana, tako da ako baš želite da vam Šurbatovićev roman ima 64 mala naslova, kao 64 šahovska polja, to možete naći.

 

Za kraj, ne sme se zaboraviti ni bajkovitost dela. U odlomku iz Poove priče (moto) , neko (može biti dete, a možda vi ili ja), pušta u pogon malu kočiju koju po velikom astalu vuku konji. Kad kočija stigne do ivice stola, iz nje izlazi princeza, spušta se do kralja Luja 14, predaje mu pisamce. Kakva lepa zabava!  Možda bi neko više voleo Melcelovu ( novi vlasnik Turčina šahiste) maketu Moskve goruće pred publikom! A ona je nanovo nicala, iz pepela, za neku drugu priliku, za nekog novog Napoleona.

 

Složen i dubok roman, gde su putevi glavnih junaka isprepleteni i ukršteni na savršen način. Tajna tih puteva otkrivena je posle jedne aukcije – u jednoj kutiji (je li Pandorina? ) je sveska sa ovom pričom, dok je uz svesku išao i ovaj neobjašnjiv Dodatak ispisan devet hiljada i neke godine…. U budućnosti.

 

Sličnom tehnikom – sličice, fotografije, oglasi, potpisi, rukopisi, objašnjenja, poslužio se Barns u svom delu „Čovek u crvenom kaputu“ . Volim takve forme, jer u tekstovima koji nas vode u mnoge zemlje, među mnogobrojne junake, što stvarne, što izmišljene, svaki arhivski podatak tekstu daje istinsku uverljivost.

1. S. Još malo brušenja u lekturi, baš malo, da bi bilo bez greške. Za sve naše muškarce iz grupe, mislim da je ovo savršen roman.

 

Napisala: Dana Ćirić

Tekst preuzet sa Fejsbuk grupe Plavi krug književnosti