melanholija – priča o opsednutosti lepotom

blog melanholija

Ispričati priču o ludilu bez jeftinih pripovedačkih rešenja, odričući se ne samo superiorne pozicije sveznajućeg naratora, nego i svake vrste senzacionalizma, sentimentalnog jadikovanja i romantičarske mistifikacije (odmah zaboraviti Gogolja, Tolstoja, Čehova, ovo nije ni blizu), to može samo majstor, što Jun Fose svakako jeste. U slučaju Melanholije, međutim, ne radi se samo o stilskom i jezičkom majstorstvu (refreniranje opsesivnih misli, psihotičnih iskliznuća, deluzija i halucinacija), nego o nečem mnogo većem.

O autorskoj hrabrosti. O hrabrosti da se ne bude “dopadljiv”. O usuđivanju da se polovina romana napiše “iz prvog lica”, ne izlazeći iz ove klaustrofobične fokalizacije ni na sekund, ne propuštajući nijedan minut psihotične dekompenzacije mladog norveškog slikara Laša Herterviga na studijama u Diseldorfu, iz misli u misao, iz pokreta u pokret, iz sukoba u sukob sa socijalnim okruženjem koje za njega nema ni trunku empatije.

Hrabrost je Foseova i to što ima toliko poverenje u jezik, jer logos je jeziku svojstven, te će svako iskliznuće iz zdravorazumske logike – sve to glasom koji, ponavljam, zvuči krajnje smireno i konsekventno, bez većih misaonih skokova – biti ujedno i udar na jezik sam, na jezik koji je autoru i cilj i sredstvo, kao što su slikaru linije i boje, te autor pišući o ludilu ujedno udara i na jezik, sekući dakle granu na kojoj sedi.

Posle oko sto pedeset stranica o nervom slomu slikara Laša Herterviga 1851, zatim 1853. godine, čeka nas pedesetak stranica o jednom norveškom piscu (možda i samom autofikcijski maskiranom Foseu?) koji krajem 20. veka namerava da o njemu napiše roman, te na kraju i prava poslastica za čitalačke sladokusce – stotinak stranica “iz glave” ostarele, senilno dementne, telesno oronule, napuštene i usamljene Uline, (izmišljene) sestre slikara Herterviga, pri čemu je Ulinin solilokvijum datiran 1902, u godini slikareve smrti.

Ovaj “perspektivizam” je važan ne samo zbog toga – da izbegnem opšta mesta – što se lik Laša Herterviga osvetljava iz različitih uglova, nego i zbog zajedničkog imenitelja sva tri pripovedača – zbog njihove usamljenosti i istrajnosti da se ovaj život, kakav je da je, pošteno i stoički do kraja proživi. Melanholija nije roman za svakoga. Traži dozu, ako smem malo da preteram, čitalačkog mazohizma i veliko poverenje u Pisca (što sada sa Nobelom svakako ide lakše, to sa poverenjem) da će se čitalački trud na kraju isplatiti. Pritom je reč o piscu koji se nijednog trenutka ne trudi da se čitaocu udvara, da mu povlađuje, da ga zabavlja i da ubira jeftine poene na bilo kom planu.

Fose kao da vrši obred inicijacije, kao da već na prvih desetak stranica filtrira i odstranjuje sve “nedostojne”, jer priča o Lašu Hertervigu je nešto više od razbibrige, to je priča o opsednutosti lepotom, o humanosti, o ceni koju umetnik mora da plati, o stvarima koje ne može ni da razume ni da oseti svako, te je u tom slučaju bolje odmah “odstraniti” nepoželjne čitaoce, kao uljeze, jer oni će ovu knjigu po pravilu proglasiti napornom i dosadnom. I dobro je što je tako, jer Melanholija nije napisana za njih.

Melanholija je napisana zato što je morala da bude napisana, i to upravo na način na koji je napisana, što je čini ne samo vanredno dobrim i originalnom romanom, nego i dostojnom onoga o čemu govori – o neshvaćenosti, usamljenosti, beznadežnoj posvećenosti idealu, a u krajnjoj liniji – o saosećanju i humanosti.

 

tekst napisao: Marko Stojkić

preuzeto sa Fejsbuk grupe Književnost, kultura i umetnost

Link ka knjizi