Prikaz romana „Istočni diwan” u Klasicima književnosti i književnom klubu Prejaka reč

Autorka teksta: Slavica Timić

 

 

Roman remek-delo našeg slabije znanog pisca (kažem našeg, jer jeste naš, sa ovih prostora, govorimo istim jezikom!) Velika šteta što ovaj roman nije zauzeo dostojno mesto u ex YU književnosti. Ali zahvaljujući nama, neće biti zaboravljen i evo doživljava reinkarnaciju i rehabilitaciju od 1989. g., kao i ostali naslovi ovog pisca. Beše u užem izboru za NIN-ovu nagradu daleke 1989. predratne godine zajedno sa Basarinom Famom o biciklistima, ali avaj, pobedi Vaznesenje Lubardino. Znatno slabije delo, ali obojeno nacionalizmom… neću o tome da ne razbudim duhove.
Elem, u Istočnom (jer se radnja dešava u Basri na Istoku) diwanu (divan znaci razgovor, besjeda, reč, ali i skupština, veće i kuća, pa kako vam drago, jel?) prepliću se tri priče zasebne ali tematski povezane – o islamskim misticima i to el Mukaffi ,el Halladžu i el Tevhidi. Prve dve zasebne celine uplivavaju u treću priču gde se javljaju akteri iz prošlosti na čija se učenja i spise oslanja poslednji nam junak Sulejman.
Karahasan je uspeo da kroz sufizam, egzistencijalizam, misticizam objasni geteovske / faustovske i mefisteovske sudbine glavnih junaka. Dualizam ličnosti, ali i duše, jedinstvo tela i uma, sjedinjenje sa ženama i sa suprotnim polom je ono što ovaj roman čini fascinantnim. Objašnjenje muškarca kroz ženu, ogledanje njihovo, mistika velikih umova kroz ženski princip, skrivanje svojih objašnjenja kroz ženski racio i otelotvorenje istih je rezultat napora likova da se izbore sami sa sobom. Nemogućnost nalaženja odgovora njih samih i traženje pomoći od žene, ta mirna mudrost je samo za istočne mistike dostupna. Zapadni čovek se nije tako ophodio prema ženi. Ali ovo je samo moja percepcija.
„Kako ne? Znam te bolje od sebe, u sebe se mogu prevariti ali u tebi ne mogu. Ja te volim, čovječe!”
Gradja romana je faktografska, čak ima i leksikografski dodatak na kraju. Mukaffu upoznajemo preko pisama koja razmenjuje sa svojom ženom Begzadom, a drugu dvojicu Halladžu i Tevhidiju upoznajemo posredno u posebnim celinama romana gde su naratori emir straže, emirov pomoćnik, opsednuti su rešavanjem ubistava i rešavanjem zavere koje vode do ova dva lika. Svi oni su mistici pisci, ali i oni koji izučavaju ljude i ljudske postupke i sve strane ponašanja. Međutim od prevelikog znanja su i subverzivni. Neprekidno su osvetljeni duplim svetlom, dovodeći u pitanje njihovu vernost, izuzetnost, pa se postavlja pitanje da li su sveci, mučenici ili jeretici. Beskrajno ih nijansirajući, stalno ih vodeći po ivici odgovora, dovodeći u sumnju i sopstveno jastvo. Njihove sudbine ne daju eksplicitan odgovor kroz prikaz suptilnih pretapanja pitanja koja čine suštinu svakog bića. Mene je takodje oduševio Dževadov jezik koji je tako poetičan, a natopljen bojama orijenta da osećam kako miriše.
Ono što je fascinantno je nemogućnost dijaloga junaka, iako oni pokušavaju da objasne sebe kroz druge drugima. Ne uspevaju. Sva trojica se susreću sa smrću …neki lično kao Mukaffa a neko posredno kao činilac iste tj. Sulejman iz treće priče. Dževadovo poimanje o celovitosti sveta, o uplivavanju mikrokosmosa u makrokosmos i obrnuto je savršeno. Preispitivanje muško ženskih odnosa Mukaffe i Begzade kao i Rabije i Gazvana i Rabije i Tevhidija, o prevazi ljubavi nad znanjem, ili ipak ne, jer u znanju je moć, a u ljubavi je istina. Mukaffu je od voljene Begzade odvukla želja za znanjem gde ona ima umstveno objašnjenje, a ne racionalno. Čak mu kroz šalu prebacuje da je pobegao od nje da bi uredio svet… Paralelno sa njihovim pismima uspostavlja se veza sa drugim delom romana gde Gazvan piše dnevnik koji daje Rabiji, žena je bliski sagovornik i tumač, a ljubav je predstavljena kao totalni prostor spajanja i jedinstva.
Autor ovde tumači pojedine fleševe iz Zapisa iz podzemlja, onda Dantea, Krleže… Projekcije su višeznačne. To me se zaista doimalo. Ovo izrazito poetično i slojevito delo ne da se svariti i tumačiti lako. Potrebno je posmatranje kao kaleidoskop, okretanje sadržaja do pronalaska najlepših boja i savršene slike. Jer delo je zaista savršeno, emotivno i duboko. Ne mogu reći da liči na Mešu Selimovića neki su mi to već prejudicirali. Postoji ta melodija u glasu, taj bolni i istinit ton, ali greh bi bio poistovetiti ih. Teritorija jeste zajednička, ali osvojili su moje srce obojica različito. Još ću ga čitati, jer to želim. A i vama preporučujem od srca. Obiman roman, filozofski i mističan, detektivski i efemeran, rešava zagonetku ko smo i šta smo u univerzumu. Možda pronadjete odgovor, ako ga još uvek nemate.
„Govorim ti o tome da se vanjski svijet udaljava od unutrašnjeg. Mi smo ispustili iz ruku i iz očiju taj vanjski svijet, on se rasipa i gubi snagu, gubi veličinu i razlog jer je sve dalji i od nas i od unutrašnjeg svijeta. Na više cjeline, na razloga, nema vjere. Mi moramo zaustaviti to osipanje, moramo silom vratiti bar privid cjeline i privid razloga.”
(tekst je objavljen u FB grupi za književnost – Klasici književnosti)
Izvor: https://prejakarec.blogspot.com/2020/07/istocni-diwan-dzevad-karahasan-pise.html?spref=fb&m=1&fbclid=IwAR39zp80KZcRCnMKAPZiZPV4hssW_68oIK-1-IeRxa03WO2aGe0YE4DH51o

0 %s Comments

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Snižene cene izdanja!

Pin It on Pinterest

Share This