intervju sa normanom olerom

Godine 1944. Drugi svetski rat se vukao i činilo se da nacističke snage posustaju. Ipak, na vojnim brifinzima optimizam Adolfa Hitlera nije jenjavao. Njegovi generali su se pitali ima li tajno oružje u rukavu, nešto što bi promenilo rat u zadnjoj sekundi.

Pisac Norman Oler kaže Teriju Grosu iz Fresh Air-a da je Hitler imao tajnu, ali to nije bilo oružje. Umesto toga, bila je to mešavina kokaina i opioida o kojoj je postajao sve više zavisan. „Hitleru su ti uznosi bili potrebni kao zamena za njegovu prirodnu harizmu, koju je… izgubio tokom rata”, kaže Oler.

Olerova nova knjiga, Odvaljeni, koja se delom temelji na dokumentima Hitlerovog privatnog lekara, opisuje ulogu droga u Trećem Rajhu. On navodi tri različite faze Firerove upotrebe droga.

„Prvi su vitamini koji se daju u visokim dozama intravenozno. Druga faza počinje u jesen 1941, s prvim opijatima, ali posebno s prvim injekcijama hormona”, kaže Oler. „Onda ’43. počinje treća faza, a to je faza teških opijata.”

O doktoru Teodoru Morelu koji je Hitleru prepisivao lekove tokom ratnih godina

Hitler je 1936. godine upoznao lekara Tea Morela. Morel je bio poznat po davanju vitaminskih injekcija, a Hitler je svojom zdravom prehranom odmah poverovao ovom lekaru i svakodnevno dobijao vitaminske injekcije.

Ali kad je rat postao težak za Nemačku 1941. protiv Rusije u jesen, Hitler se prvi put razboleo. Nije mogao da ide na vojni brifing, što je dosad bilo neviđeno, a Morel mu je tog dana dao nešto drugačije. Tog dana dao mu je opijat, a dao mu je i hormonsku injekciju.

Hitler, koji je patio od visoke temperature, odmah se ponovno osećao dobro i mogao je da ode na sastanak i kaže generalima kako rat i dnevne operacije treba da se nastave. I stvarno ga je oduševio ovaj trenutni oporavak zahvaljujući opijatu koji se zvao dolantin. Od tog trenutka tražio je od Morela da mu daje nešto jače od samih vitamina. Od jeseni 1941. do zime 1944. Hitlerova zloupotreba droga znatno se povećala.

O tome da li je Hitler shvatio da je zavisan od opijata.

Pretpostavljam da je Hitler na neki način potisnuo u glavi šta se zapravo događa. Bilo mu je važno da može da funkcioniše u svakom trenutku, da nema slobodan dan, jer nije imao poverenja ni u nikoga u svom okruženju, a posebno ne u generale. On je morao da donosi sve vojne odluke. Tek je kasnije tokom rata došao do zaključka da ga je Morel zapravo učinio zavisnikom od opijata, naime kada je otpustio Morela krajem aprila 1945. Nekoliko svedoka koji su bili prisutni u bunkeru u tom trenutku izvestilo je da je Hitler vikao na Morela: „Sve vreme si mi davao opijate! Izađi iz bunkera i pusti me na miru.”

O tome da li je Hitler patio od simptoma apstinencije

Ono što zbunjuje sve koji proučavaju Hitlera u tim poslednjim mesecima njegovog života je njegovo drhtanje. Čak se može videti na nekim snimcima koji su snimljeni i objavljeni, čak i od strane nacističkog propagandnog stroja, gde možemo videti Hitlera kako se rukuje s malom decom, Hitlerove mladeži, vrlo kasno tokom ratnih godina i celo njegovo telo se trese i ruka mu se trese, a da se nije ni rukovao s ovom decom. … Neki su istoričari tvrdili da je to posledica Parkinsonove bolesti, jer mu je Morel jednom u aprilu 1945. dao lek protiv Parkinsonove bolesti. Dakle, možda je Hitler bolovao od Parkinsonove bolesti; teško je reći retrospektivno.

Ono što možemo reći je da Morel u svojim beleškama piše da mu nedostaju lekovi koje je davao Hitleru krajem 1944. Godine 1945. ti lekovi mu više nisu dostupni ili ih je teško nabaviti. … Činjenica je da je Merck Co. u Darmštadtu uništen britanskim vazdušnim napadima 1944, tako da Merck više nije mogao proizvoditi Eukodal, a Morel ne daje nijednu od snažnih supstanci koje je pre davao Hitleru. Ne daje ništa od toga 1945.

Ako neko vreme uzimate oksikodon intravenozno, a onda odjednom više ne možete dobiti lek, sigurno ćete patiti od simptoma apstinencije. Tako da verujem da se Hitlerovo zdravsteno stanje pogoršalo 1945. godine, kada je bio u bunkeru u Berlinu – ta olupina čoveka kojoj možemo svedočiti na određenim fotografijama i snimcima koje su izašle iz tog vremena – posledica simptoma apstinencije.

O tome kako se metamfetamin davao vojnicima

Sredinom 1930-ih postojala je firma u Berlinu pod imenom Temler koja je razvila novu vrstu „lekova” … a to je bio metamfetamin, kojeg su označili kao pervitin i pervitin metamfetamin, za koji sada znamo kao kristalni met. Taj lek je bio sasvim legalan i smatrao se legitimnim načinom poboljšanja dnevnih performansi. Bio je poput jake šolje kafe.

Profesor Oto Ranke je 1938. shvatio da postoji lek koji je vrlo popularan među nemačkim civilnim stanovništvom. To je bio metamfetamin pervatin. Ranke je pročitao istraživanja u vezi s pervatinom na osnovu kojih je zaključio da metamfetamin smanjuje strah, ako se daje u visokim dozama, a takođe smanjuje potrebu za snom. … Tako je počeo da radi testove 1938. i 1939. na mladim medicinskim oficirima u Berlinu. … [I] došao je do zaključka da je met savršena droga za vojnike, i to je predložio svojim nadređenima. Rekao je, „Trebalo bi službeno da podelimo met među trupama.“

O tome kako je metamfetamin davan nemačkim trupama za invaziju na Francusku

Iznenađujuća strategija napada na Zapad bila je … prebaciti celu vojsku s tenkovskim trupama … kroz planine Ardene na vrlo brz način. … Zapadni saveznici nisu mislili da će planine Ardeni biti pretnja, jer bi svaka vojska morala da odmara noću i onda bi lako mogla da bude uništena na tom planinskom terenu, ali nemačka strategija bila je da nema stajanja sve dok ne dođu do Francuskog pograničnog grada Sedana nakon tri dana i tri nemirne noći.

Trideset pet miliona tableta metamfetamina podeljeno je neposredno pre napredovanja, a tenkovske trupe su ih uzimale u pravilnim intervalima. Morali su da uzmu dve tablete kad je napredovanje počelo, a zatim nakon 12 sati još jedna tableta, pa opet nakon 12 sati još jedna tableta. To je zapisano u takozvanoj stimulativnoj uredbi.

Zapravo je delovalo. Nemci su stigli do Sedana nakon neverovatno kratkog vremena … dok su francuska i britanska vojska još uvek bile u severnoj Belgiji, gde su zapravo očekivale nemački napad.

 

Preuzeto sa portala https://www.npr.org/about/