„Turčin šahista“ prikaz romana u čuvenim Klasicima književnosti

„Turčin šahista“ – Aleksandar Šurbatović

Delo još uvek ne pripada klasičnoj književnosti, ali za budućnost se ne zna, verujem da će to postati pre isteka 9671. godine, kojom se završava radnja romana. Zapravo, to je godina pisma nađenog u jednoj kutiji, možda Pandorinoj, posle požara u Bostonu, u kome je stradala programirana mašina. Pošto je predmet romana šah kao nauka, filozofija i zabava, a u šahu postoje pravila kretanja figura, neka i meni bude dozvoljeno da krenem sa kraja Šurbatovićevog romana. Mada, pošto su svi segmenti dela, svi događaji i njihovi protagonisti dobro uvezani, teško se može krenuti od kraja a da se ne dotakne početak. A na početku beše magija, i dečja igra za kralja, i Edgar Alan Po, i bajkovita zamisao da su nam igračke na usluzi, kao što će nam jednoga dana i veštačka inteligencija biti na usluzi, ako već nije.

„Turčin Šahista“ ima šarm Barnsovog kolažnog dela Čovek u crvenom kaputu, pogotovu što nas na jasniji i odelitiji način spaja sa akterima, fon Kempelenom, konstruktorom Turčina šahiste, malim prevarantima što sede u tajnoj fioci Turčinovog stola, sa izuzetno atraktivnom, obrazovanom (pet jezika), muzički nadarenom (sedam instrumenta), En Ford (potkrepljeno fotografijom!), sa novim vlasnikom šahovske mašine, Melcelom. Ceo roman je izdeljen na poglavlja, skoro da ih ima 64, kao šahovskih polja. U nekim poglavljima naslovi nose male, emotivne poruke:

„Visina te neće ubiti, nego dno o koje se razbiješ”

Piščeva ideja je da opiše prvu konstruisanu mašinu/automat pravljen po ugledu na ljudsko biće, na čoveka, Turčina po izgledu (još uvek su na evropskim dvorovima bili egzotične pojave). Radnja obuhvata široke prostore i prilično daleku prošlost. To je Evropa 18. i 19. veka, kad se nauka lomi između racionalnog i magijskog, te Fon Kempelen konstruiše mašinu koja će igrati šah i zabavljati svet. Sa Turčinom šahistom putuje njegova trupa od Vijene do Pariza, Amsterdama, Londona, Lajpciga (poziv je stigao čak i od Katarine Velike), sve do Amerike. Šah se igra sa Francom Jozefom, nadomak turskog logora, sa Napoleonom, koji kao svaki tiranin, vuče nedozvoljene poteze!!!

U početku, Turčin je atraktivni, programirani igrač, ali se kod njega postepeno razvija nešto što ne odlikuje mašine, neka osećajnost nalik na ljubav, ljubomoru, mržnju, bes. Pitanje je da li je ovaj automat samo gvozdena skalamerija ili ima dušu. I ako ima dušu, odakle mu? Da li je potpuno nova (da li se i duše prave?), ili se poslužio nečijom, starom? To je sada filozofsko promišljanje, u koje autor uključuje matematiku, muziku. Dodatno, roman bi mogao biti istorijski, avanturistički, ljubavni, kabaretski (znam da ne postoje te vrste!), pikarski, umetnički, naučnofantastični…

Teško je odlučiti se za ugao posmatranja, pa ću i ja šaroliko, poput konjićevog skoka, preći preko svih polja i zadržati se tamo gde mi je bilo najzanimljivije.

* Johan Nepomuk Melcel (fotografija u knjizi!), novi je vlasnik Turčina šahiste. Konstruktor je već digao ruke od njega, pošto ga je sopstveno delo prevazišlo. Melcel je bio zabavljač na dvorovima, konstruktor, inženjer. U Napoleonovom pohodu na Moskvu nagledao se vojnika ostalih bez udova. Napravio je hiljade štaka i veštačkih nogu, zaboravio na svoje umeće u oblasti zabave i lepote. Ipak, po povratku iz rata realizuje svoje najlepše delo:

Projektovao je jedno od svojih najgrandioznijih inženjerskih dostignuća, „Moskva u plamenu“, mehaničku maketu koja je na maestralni način prikazivala rusku prestonicu kada je francuska vojska ušla u nju, sa svim crkvama, dvorovima trgovima i vatrama koje su u nekoliko dana progutala vekove stasavanja jednog grada. „

Nisam ostala ravnodušna ni pred brojnim drugim stranicama, ali su slike iz Amerike simptomatične na više načina: mladi lokalni prevarant i manipulator zarađuje silu novca pokazujući najstariju ženu na svetu, skoro mumiju, crnkinju kojoj su dali 161 godinu i preimenovali je u babicu Džordža Vašingtona, a onda izvršili obdukciju u javnom prostoru da se uvere u stvarni broj njenih godina. Dirljive su stranice njenog razgovora sa mašinom, sa Turčinom. On je samo privid. Ne postoji.

Umorna sam. Još otkad su me doveli ovde, godinama sam umorna. Nedostaje mi zavičaj, moje ostrvo sa koga su me oteli… Monsuni… Bog koji miriše. On mi najviše nedostaje. Napustio me je. A ja mu se krišom još uvek molim. Svaki put kad sam primorana da se prekrstim, ja u sebi kažem, o, Andriamanitra, o miomirisni, oprosti mi, to se samo ruka kreće, moje srce je samo tvoje. *

„Dezintegracija je preduslov svake skladne celine”, kaže na sredini romana jedan od junaka. Ovaj roman je upravo to, skladna celina načičkana tolikim procesima raspada, rasturanja, rastakanja čovečanstva.  Nema materijalnog bez duše, nema napretka bez istinskog zanosa, nema nauke bez magije. Uživajmo u književnosti i ne mislimo previše o onome što nagoveštava kraj Šurbatovićevog romana. Istinska preporuka za ovo zabavno, dinamično, nesvakidašnje delo.

Autor teksta: Dana Ćirić, u grupi  „Klasici književnosti“

Izvor: „Klasici književnosti“

Knjigu „Turčin Šahista“ možete kupiti ovde