„DVORAC GRIPSHOLM”- savest dekadentnih

Prikaz romana „Dvorac Gripsholm“ – Kurt Tuholski, izdavač: Blum izdavaštvo, 2020; orig: „Schloß Gripsholm“, 1931.

Kurt Tuholski je dugo važio za jednog od „prećutkivanih autora“, naročito s obzirom na status pisca čija su dela u međuratnoj, nacističkoj Nemačkoj bila zabranjivana, cenzurisana, neretko i označavana kao „književna pornografija”. Zbog oštrine svojih satira, ostao je bez državljanstva, emigrirao u Švedsku, knjige su mu javno spaljivane, a umro je od posledica predoziranja pilulama za spavanje. Ništa od toga, ipak, ne opterećuje niti senči njegovo najpopularnije delo. O široj prijemčivosti romana „Dvorac Gripsholm“ dovoljno govori činjenica da je do sada imao dve filmske ekranizacije.

Radi se o prozi koja se otvoreno poigrava autobiografskim elementima, pa tako glavni lik (ujedno narator) nosi piščevo prezime, oslovljavaju ga nekim od njegovih stvarnosnih pseudonima, uostalom i profesija im je ista. Roman počinje prepiskom između „gospodina Tuholskog“ i njegovog izdavača, koji ga moli za neko malo „laganije“ štivo umesto uobičajenih dnevnopolitilkih kritika. Prilika se javlja u vidu odmora na koji pisac upravo kreće. Planirao je da sa svojom devojkom Lidijom provede pet nedelja u Švedskoj, gde će im za smeštaj poslužiti iznajmljeni deo čuvenog zamka iz naslova, turistima dostupne istorijske atrakcije. Boravak ispunjavaju razgovorima, lutanjem po okolini, ugošćavanjem prijatelja u dva navrata, kao i neočekivanom avanturom kao aktom dobročinstva.

Lidija, poput svog partnera (važno je napomenuti da to što su nevenčani, a putuju i stanuju zajedno, na svakom koraku predstavlja povod za sablažnjavanje licemerne okoline), ima alternativni identitet, pa je pripovedač najčešće oslovljava sa „Princeza“. To je, naravno, ironično, budući da je junakinja sušta suprotnost takvom određenju: pripada nižem staležu, zaposlena je u administraciji (kao „sekretarica bezobličnog, debelog šefa“), poreklom i načinom izražavanja je čak neotesana, ali, ništa od toga ne umanjuje Kurtovu, odnosno, Peterovu naklonost prema njoj: „ Ona mi je sve na jednom mestu: ljubavnica, komična opera, majka i prijatelj.

Šta sam ja njoj, to nikako nisam uspevao da dokučim.“ Zajednički provedeno vreme jača međusobnu bliskost, a razlike nisu ometajući faktor – čak, po svemu sudeći, naročito sa njegove strane imaju neku vrstu „otvorene veze“.

Pored toga što voli njen duboki glas (alt), junaka na način „razumevanja srca“ posebno dotiče Lidijin grub govor sa svim promenljivim narečjima. Devojka se uglavnom služi specifičnim dijalektom, tzv. „mizingiškim“ ili „niskonemačkim“, očigledno uz određenu vrstu komičnog inata i samopouzdanja: „Mizingiški način govora nastaje onda kada neko iz nižih nemačkih socijalnih slojeva počne da govori visokonemačkim narečjem. Takav se čovek s mukom vere uz gramatičku strminu, a onda se, kad mu se čini da je došao do cilja, oklizne i padne tamo odakle je počeo svoje patnje.“

Jezik, odnosno, govorno diferenciranje, prvi je važan aspekt dela, dok drugi predstavlja priroda sa slobodnim prepuštanjem trenutnim impulsima (zbijanje šala na račun drugih, prolaznih posetilaca zamka; spontano leganje u travu i tome slično), pri čemu su Peter i Lidija zamišljeni donekle kao oslobođeni begunci iz civilizacije.

Prvi gost je njegov ratni drug, Karl(ičak). Zanimljivo je primetiti kako, mada inače nije ljubomoran u pravom smislu te reči, glavni junak ne odobrava nagoveštaj Lidijine moguće bliskosti sa Karlom, niti bi voleo da pređe granicu. Naprotiv, prema njenoj prijateljici Bili (skraćeno od Sibila), koja stiže nešto kasnije i osetljiva je nakon raskida sa momkom, od početka oseća privlačnost i (mada ne bez odobrenja same Lidije) upušta se u ljubavni trougao.

Ipak, najpostojanije i najbitnije poznanstvo doživljavaju sa Adom Kolin, zvanom „Dete“, devetogodišnjom štićenicom susednog internata. Slučajan susret i otkrivanje zlostavljanja koje nad četrdeset prisutnih devojčica sprovodi stroga upravnica, čini da junaci više ne mogu ostati po strani, već se bacaju na posao izbavljanja i vraćanja deteta majci u Cirih, bez obzira na sve rizike koje to može povući sa sobom.

Upravnica je gospođa Adrijani, crvenokosa Nemica koja tokom leta vodi ustanovu, otuđena od supruga ostavljenog u domovini, fanatično predana poslu i sticanju zarade putem širenja straha u kome iskreno uživa: „Da oseti kako su drugi manji od nje – to je bio… to je bio pravi život.

“ Interesantan je način na koji utiče na Petera, budeći u njemu naglu agresivnost („Mogao sam da je udarim“), revolt (razvijena vizija gladijatorskih muka u areni) i odlučnost da ne stoji skrštenih ruku, kao nemi posmatrač: „Ipak, u njoj ima nešto dublje, u ovoj ženi svom silom besni i divlja prvobitna čežnja čovečanstva. To je volja za moć, za moć, moć. Tu iskonsku potrebu ništa ne može tako duboko da potrese kao neočekivana pobuna. Tad se ruši čitav svet.“

Internat se, veoma simbolično, nalazi u blizini zgrade sanatorijuma za umobolne, pa meštani, među njima i Peterova gazdarica, tvrde kako je tamošnjoj deci teže nego maloumnima. Međutim, iako su represija i samovolja Adrijanijeve javna tajna, niko se ne angažuje da to ispravi: „Dok su zidali, malterisali i krečili, radnici nisu ni slutili da prave pozornicu za buduće drame. Oni su napravili binu i kulise, izgradili su pozorište u kome će drugi ljudi igrati svoje tužne komedije.“

Usputno je provučena tema štampe (izbegavanje čitanja novina) i posttraumatskog sindroma preživelog iz Prvog svetskog rata (Peterovi košmari, poriv da zaštiti „Princezu“), dok se na drugoj strani delo bavi ženskom solidarnošću i drugačijim oblikom prijateljstva, koje junak primećuje između Lidije i Bili. Razmišljajući kako njih dve „znaju mnogo toga jedna o drugoj, one znaju ono suštinsko o sebi“, zaključuje: „Nama muškarcima je to mnogo teže.“

Zbog okvira i pretežne tačke gledišta, pripovedanje povremeno ostavlja utisak naknadno izmaštanog „izveštaja“ (naročito Adina poglavlja, jedina koja potiču direktno iz perspektive same devojčice), namenski sastavljenog tako da zadovolji potrebe i očekivanja poslodavca/izdavača. Iza, na prvi pogled površnog, svakidašnjeg tona i teme koja je istovremeno moderna (par ispoljava emancipovanost nove klase koja ne pridaje mnogo značaja predratnim normama, poput braka ili javnog ponašanja) i frivolna, posredovane su poruke prihvatanja (u ljubavi) i solidarnosti (prema ugroženima).

U primeru prvog, Peter/Fric/Kurt ili „Daddy“ (svi oblici oslovljavanja), uprkos šaljivo superiornom pogledu na Lidijino forsiranje određenog govornog manira i namerno što slobodnijeg ponašanja – tačnije, odsustva intelektualne prefinjenosti, ni na trenutak se ne odnosi prema njoj sa istinskim potcenjivanjem. Ni posle (obostrane) afere sa Bili, njihova veza nije uzdrmana, čak deluje kako su emocije dodatno ućvršćene činom apsolutnog poverenja.

Kod drugog slučaja, Lidija i Peter ne dovode u pitanje da li priteći Adi u pomoć, već demonstriraju nužnost reagovanja na patnju bližnjeg bez krajnjih misli o ličnoj koristi, izlaganju opasnostima ili eventualnom neuspehu podviga. Na pozadinskom nivou, glavni likovi izmeštanjem iz gradske sredine u kojoj se ubrzano gube empatija, neposrednost i savest kao pokretači, dobijaju prostor i priliku za primenu datih vrlina bez sputanosti ili autocenzure.

68. NIN-ova nagrada: romani u užem izboru

Samim tim, „Dvorac Gripsholm“ sadrži podsećanje i opomenu, a oni se prostiru dalje čak i od godina koje su usledile, stavljajući čovečanstvo na drastičnu probu. Zbog toga ih, slično ondašnjim „sudijama“, ali sa potpuno drugog vrednosnog stanovišta, danas bez problema iščitavamo iza „letnje priče“.

 

Izvor: Sinhro

Autor teksta: Isidora Đolović

Roman „Dvorac Gripsholm“ mozete kupiti ovde