Razgovor vodio: Saša Obradović
Izvor: Srpsko kulturno društvo
Tako nam govori Lučijan Dan Teodorović (Lucian Dan Teodorovici, 1975), rumunski pisac, scenarista i pozorišni reditelj, u svom najpoznatijem romanu Matej Brunul, koji je u prevodu Daniele Popov objavila izdavačka kuća Blum 2022. godine.
Teodorović nam u ovom romanu nudi priču o sudbini Bruna Mateja, mladog zanesenjaka iz lutkarskog pozorišta, koji je pedesetih godina prošlog veka dopao rumunskih kazamata. Bruno Matej nije jedan od onih istočnoevropskih književnih junaka koji stradaju zbog svojih uverenja ili logičkog otpora izopačenom političkom sistemu, kao što je to slučaj s mnogim likovima Kiša, Konrada, Kundere, Havela, Pekića, D. Mihailovića – ne, upravo njegova najčistija ideološka i društvena nevinost i naivnost čini ga totalno izloženim paklenim silama sveta u kom se zatekao. Iako objavljen 2011, ovaj roman, po svojoj tematici i poetici, u svemu pripada HH veku, koji je otpočeo Kafkinim slutnjama zlog procesa, a završio se romanima o totalitarnim režimima Istočnog bloka i banalnosti zla.
Teodorovićev roman nije samo priča o tragičnoj i neverovatnoj sudbini glavnog junaka, već i tekst emotivno ispunjen melanholičnim ambijentom, u kom se nenametljivo prikazuje snažan nagon čoveka za samoodržanjem. Nesrećni Bruno, naime, neprestano pokušava da dokuči šta je to što bi trebalo da kaže istražiteljima, šta je to što se od njega očekuje u situaciji koju uopšte ne razume; šta više, on oseća stid zbog izdaje kolektiviteta kom je želeo da pripada, iako ne shvata u čemu se njegova krivica zapravo sastoji.
Način na koji Teodorović prilazi liku Bruna Mateja, pa i njegovom odnosu sa islednikom Sekuritatee koji ga je po izlasku iz zatvora dobio u nadležnost – odlikuje se osobenom nežnošću, na koju nas istorijske povesti postmodernog doba nisu navikle. Ako su događaji gravidni ironijom sudbine, u građenju lika glavnog protagoniste nema ni trunke ironije. Zato se metafore prelivaju jedna u drugu: o pozorištu marioneta, u društvu u kom su i ljudi marionete; o minimalizmu veza među ljudima u zatvoru, u društvu koje se u celini može posmatrati kao zatvor; o socijalističkoj izgradnji puteva, gde se ređanje kamena ili nasipanje betona predstavlja kao trajno dostignuće, nešto što ostaje iza čoveka i kad njega više ne bude bilo; o ljubavi i izdaji u mračnom dobu diktature; o gubitku sećanja u zajednici koja će jednog dana morati da odgovara na pitanja o onome što je zaboravljeno.
Teodorović majstorski vodi radnju, nelinearno, podeljenu na događaje u zatvoru i događaje po izlasku iz zatvora, pošto glavni junak usled udarca u glavu doživi amneziju. Onaj koji nekada nije mogao da razume, sada više ne može ni da se seti zbog čega je završio u zatvoru, pa tako postaje odličan objekat nad kojim će organi bezbednosti primeniti Makarenkovu psihološku metodu prevaspitanja. A ta tema je već poseban razlog za izvanredan čitalački doživljaj.
Roman „Matej Brunul“ proglašen je u Rumuniji knjigom godine 2011.
Sa Lučijanom Teodorovićem želeli smo da razgovaramo u okviru manifestacije „Nove priče, novi horizonti“, koja se drugu godinu zaredom održava u Valjevu, a posvećena je izuzetnim delima savremene proze. Nažalost, autor iz ličnih razloga nije mogao učestvovati, pa smo odlučili da kratki intervju s njim, umesto u pratećem televizijskom programu (dostupnom na Jutjub kanalu) objavimo u pisanoj formi. Razgovor smo počeli neizbežnim pitanjem o sudbini Bruna Mateja:
Je li priča o bespomoćnom lutkaru izmišljena ili zasnovana na istinitim događajima?
Lučijan Dan Teodorović: Priča je izmišljena. Međutim, polazište joj je u nečemu što sam pročitao 90-ih. U memoarskoj knjizi pod nazivom „Naš svakodnevni zatvor“, koju je napisao Jon Joanid, naišao sam na odlomak o političkom zatvoreniku po imenu Svjatoslav Tabakaru. U njemu je, u samo nekoliko rečenica, pomenuta njegova priča: dok je bio u komunističkom zatvoru, stražar ga je udario tvrdim predmetom u glavu, i nakon nekoliko meseci hospitalizacije, vraćen je u zatvor, uprkos tome što je izgubio pamćenje. Nije bilo ništa više o ovom liku. Dakle, stvorio sam celu priču, počevši od odlomka koji sam upravo pomenuo. Nekoliko meseci nakon objavljivanja knjige, pošto sam pomenuo Svjatoslava Tabakarua u nekim intervjuima, bio sam istinski radostan kada me je kontaktirao njegov sin. U stvari, sin njegove žene iz prethodnog braka – to je bila prva stvar koju sam saznao o toj osobi. Druga stvar je bila da on nikada nije povratio pamćenje. Ali bio sam zaista srećan kada sam saznao da je živeo punim životom, povučen, u planinskoj kolibi, i da je srećno živeo sa ženom koju je upoznao nakon puštanja iz zatvora, kao i sa njenim detetom, koje je, zapravo, smatrao svojim. To je nekako bio pravi završetak koji mi je bio potreban, jer sam se tokom pisanja romana često pitao šta se moglo dogoditi sa tom misterioznom figurom koja je pokrenula temu moje priče.
Bruno Matej, žrtva neljudskog režima, sve vreme pokušava da se prilagodi stvarnosti. Čitaocu ta stvarnost izgleda nepodnošljivo, ali Bruno nikada nije pokušao da pobegne iz zatvora ili da digne ruku na sebe. Čini se da je on u očajničkoj potrazi za nadom. Pa ipak, na kraju romana nada se gasi. Prvi put Bruno je nešto samostalno odlučio, da bi odmah potom bio surovo vraćen u poziciju marionete.
Teodorović: Nisam sasvim siguran da na kraju nema mesta za nadu. Zaista postoji neka vrsta predaje ili neuspeha. Ali, nada može da preživi čak i takav neuspeh. I postoji još nešto – sami ste izneli zapažanje, i hvala vam na njemu, jer je pronicljivo: Bruno donosi važnu odluku, prvi put u svom životu posle zatvora. To možda nije odluka koju bismo mi, kao svedoci njegove priče i pre svega kao svedoci istorije, želeli. Jer znamo šta se dogodilo u drugoj polovini 20. veka. Ali Bruno, tih pedesetih godina, nije imao načina da zna šta će se dogoditi. Dakle, šta nas sprečava da zamislimo da ovaj izvanredan događaj, sama sposobnost da konačno donese značajnu odluku, nije otvaranje ka drugim nadama? Možda je i Bruno Matej, poput Svjatoslava Tabakarua, odbio da prihvati stanje marionete i povukao se negde u planine, oslobođen komunističkog režima i, pre svega, oslobođen sopstvenih strahova. Možemo izgraditi bilo koju budućnost koju želimo za Bruna. Što se mene tiče, ja sam usvojio onu koju sam vam opisao. Ali ovo je više iz perspektive prijatelja lika, kao što se nadam da mogu biti svi čitaoci romana, nego iz perspektive pisca.
Radnja je izgrađena oko slučaja amnezije glavnog lika, što je prilično intrigantno za čitaoca. S jedne strane, to bi se moglo posmatrati kao dobar trik u postupku zapleta, a sa druge, dotiče se nečega od metafizike ljudskog postojanja, posebno u tako teškim istorijskim prilikama.
Teodorović: U recenziji francuskog izdanja, roman je predstavljen kao triler upravo zato što sam koristio temu amnezije, što je prilično uobičajeno u tom žanru. Iako je recenzija bila povoljna, smatrao sam da je kritičar previše suzio okvir romana. Amnezija ovde nije samo trik, nije samo alat za narativ. U stvari, u jednom od rumunskih izdanja knjige, koristio sam citat Milana Kundere kao moto: „Prvi korak u likvidaciji naroda je brisanje njegovog sećanja!“ Kasnije sam odlučio da ga ne uključim u reizdanje, jer sam smatrao da daje previše jasan ključ za tumačenje romana. Ali da, apsolutno, nameravao sam da kažem mnogo više kroz amneziju nego da je koristim samo kao dobar trik za zaplet.
Nema sumnje da tokom komunističkog režima u Rumuniji, ovakvi romani nisu mogli biti štampani. Kakva je situacija u poslednje tri decenije? Da li su istorijske teme u vezi sa mučenjem građana pod diktaturom u međuvremenu postale mejnstrim rumunske proze?
Teodorović: Vrlo je malo romana napisanih u poslednjih trideset godina koji se bave periodom rumunskog komunizma između 1948. i 1965. godine. Mnogo ih je koji se bave komunističkim periodom, ali generalno onim pod Čaušeskuovim režimom, posle 1965. godine, koji su i sami pisci proživeli. Ja sam, međutim, izabrao period koji nisam proživeo, jer, da budem iskren, moj roman nije o rumunskom komunizmu. Umesto toga, pokušao sam da napišem knjigu o banalnosti zla, o tome kako bilo ko od nas može biti potpuno drugačiji od onoga kako sebe zamišljamo. Kako bih reagovao živeći u tako represivnom i kriminalnom sistemu kao što je bio onaj iz 1950-ih? Siguran sam da bih bio dobra osoba. Svako od nas je siguran da bismo bili dobri ljudi. Jedini problem je što ne znamo – nismo živeli u tom periodu. Sada, sa našim osiguranim slobodama (ili barem verujući u to), mislimo da bismo i tada bili dobri ljudi. Ali postavljam sebi ovo pitanje: da li bih zaista bio u stanju da održim svoje vrednosti, da li bih se suočio sa zlom, sa onom odlučnošću koju verujem da bih danas imao? Jer „Matej Brunul“ nije samo o Brunu Mateju, jasnoj žrtvi istorije, već i o drugu Bojinu i Elizi, likovima koje lako možemo označiti kao negativne. Ipak, iz određene perspektive, da li bi se i oni mogli smatrati žrtvama istorije? Roman sam napisao imajući ova pitanja na umu. I bio mi je potreban taj užasni istorijski prostor, period apsolutne tiranije u rumunskoj istoriji, da bih kontekstualizovao ova pitanja. Ne da bih pružio lake odgovore, već da bih ta pitanja učinio „vidljivim“, da bih ih snažno izgovorio. Zato se bojim da je, iako priča o mučenju i patnji građana pod rumunskom komunističkom diktaturom, za mene ovo pre svega priča o tome šta zlo zaista znači i kako ga možemo prepoznati. Van nas samih ili čak u nama samima.