Autor: Sonja Atanasijević
Tekst je preuzet iz dnevnika Danas
Zašto nam o životu u Frankovoj Španiji 40-tih godina prošlog veka govori devetogodišnji dečak? To je prvo što se možemo zapitati uzimajući u ruke ovaj roman istaknute španske književnice Almudene Grandes, koja se u svojim knjigama pretežno i bavi analizom i posledicama Frankove diktature.
U ovoj knjizi analizu prepušta Ninu, dečaku koji te 1947. ima devet godina, živi u Andaluziji, u malom planinskom mestu Fuensanta de Martos, i do kraja romana od nepunih 400 strana imaće dvanaest godina, a nas će autorka ostaviti s utiskom da smo pročitali barem dvostruko više strana – zbog zgusnute radnje i sažetog pripovedanja. Za te tri godine upoznaćemo se sa sudbinom mnoštva likova, onih običnih malih ljudi koji su uvek najveće žrtve zločinačkih režima i ratova.
Zašto dečak pripovedač? Možda zato što je detetov pogled na svet odraslih najiskreniji, ali istovremeno i najotrežnjujući i najubojitiji. Dečak živi u kasarni, kao sin žandara, gde je smešteno još sedam porodica. Pregradni zidovi su dovoljno tanki da se tokom noći jasno čuju krici i zapomaganja zatvorenika. Pokušavajući da uteši prestrašenu Pepu, svoju pet godina mlađu sestru, koja, između ostalog, nije razumela zašto neke devojčice ne žele da se igraju s njom, ponavljaće joj „to je samo film“, što je ranije on slušao od svoje starije sestre Dulse. Već kod te slike stiče se utisak da imamo posla s dečakom zarobljenim u tajanstvenom zamku punom zlih duhova koji će on svojim zdravim razumom, kockicu po kockicu, razgrađivati na naše oči, smeštajući sebe na stranu potlačenih i pobunjenih. Ipak, možemo se zapitati kako je moguće da se u takvim uslovima strogo kontrolisanog života, u glavi dečaka uopšte rodi slobodna misao. Što nije bio slučaj s decom ostalih žandara u toj kasarni. Da li je bio dovoljan zdrav razum, urođena inteligencija, intuicija, ili je bilo potrebno još nešto?
Nino, kao glavni junak i jedini pripovedački glas, rastrgnut je zapravo između dve paralelne stvarnosti. U jednu je uronjen poreklom, kao sin čoveka u maslinastozelenoj uniformi s trorogom kapom na glavi, a u drugu je zagledan, nečim prestravljen, nečim zadivljen, kao i većina lokalnog stanovništva. U prvoj stvarnosti „zlatno pravilo je bilo povinovati se volji strahovlade, svesti život na minimum i ne raditi ništa, ništa ne znati, ništa ne govoriti, gledati a ne videti, slušati a ne čuti i ne razumeti“. I niko nije bio imun na strah. Neki pripadnici Korpusa iz te kasarne, da bi podneli teret svog posla, opijali su se ili pušili travu. Plašili su se osvete antifrankističke gerile, a „iz tog straha rađala se mržnja koja ih je činila okrutnim.“ U drugoj stvarnosti znalo se sve, znala su čak i deca, a svi su glumili da ne znaju. Znalo se za žene „crvenih“ kojima su brijali glave, za ljude ubijane sa leđa, koji su navodno bežali, a što je dozvoljavao tzv. „zakon o bekstvu“. Znalo se za devojke koje su morale lagati da su zatrudnele s ljubavnicima, a ne sa svojim mladićima ili muževima koji su se krili u planini, a krišom noću silazili u ravnicu. Znalo se i za ples oko leševa gerilaca. I za neuhvatljivog junaka Sensera, „legendu planine“, koji je dolazio u Fuensantu i po kafanama ostavljao kao napojnicu novčanice sa svojim potpisom, i koji će posle herojske smrti „vaskrsnuti“. Pojaviće se neko ko će preuzeti njegov nadimak i njegov stil borbe za slobodu. Znalo se i za sedamnaestogodišnjeg Laureana koga su ubili pred kasarnom dok je Nino večerao s roditeljima, i koji je „promuklim glasom zrelog čoveka“ uzviknuo „Živela Republika!“. Znalo se i za Senserovu ženu koja je čamila u zatvoru samo zato što je rekla istinu – da je zatrudnela sa svojim suprugom. Znalo se još mnogo toga što je izgledalo bizarno i naopako.
„Antonino, ne može se ovako živeti“ ponavljaće šapatom Ninova majka svom mužu. „Nije se moglo tako živeti“, kaže autorka, „ali se moralo živeti, i živelo se… svako je stavljao na sebe masku kako bi odigrao svoju ulogu, kao da im noć nije slomila srca“. Na jednom drugom mestu u knjizi stajaće: „Tako se ne može živeti, govorila je moja majka, ali tako smo živeli… tako su živeli svi oni koji se nisu usudili da odu u brda da preživljavaju kao životinje, to da, ali po sopstvenim ljudskim pravilima.“
Ali, da se vratimo dečaku. Da li je za njegovo razumevanje sveta u kome živi i pravilno vrednovanje događaja, bila dovoljna bistrina njegove pameti i intuitivna snaga? Ili je bilo potrebno, kao što je uvek potrebno, da i kosmos pripomogne. Nekoliko je ključnih momenata kojima ova talentovana autorka dostiže onu književnu istinu, kada se priči potpuno predajemo, ubeđeni da tako nešto jeste moguće. Da, moguće je i u takvim uslovima misliti slobodno, čak i kao desetogodišnje, jedanaestogodišnje dete. Moguće je ako za prijatelja imaš mudrog mladića Pepea Portugalca (koji, uzgred, nije Portugalac), koji živi na brdu u napuštenom mlinu i koji će mu otkriti svet knjiga i pozajmljivati mu jednu po jednu. Moguće je ako ti život namesti da duhom rasteš brzo, a fizički sporo, i zaostaješ za svojim vršnjacima, što te čini nepogodnim da jednog dana budeš deo Korpusa. Zbog toga će Nino, na inicijativu oca, krenuti na časove daktilografije i stenografije, da se bar za nešto osposobi. Moguće je ako za učiteljicu imaš donju Elenu u čijoj kući ćeš otkriti pravu biblioteku. „Vi mora da ste veoma srećni“, reći će joj dok uzbuđeno preleće očima po knjigama koje će mu ubuduće biti dostupne.
I tako za Nina počinje otkrivanje sveta, i onog u knjigama i onog oko sebe. Odlučuje da neće biti žandar, makar i ako dovoljno poraste. Iz avanturističkih romana vrlo brzo postaje mu jasno da je veliki kukavičluk ubiti čoveka sa leđa. Zahvaljujući knjigama, stiče samopouzdanje, pa mu više nizak rast ne smeta, ni pogrdni nadimak „Kikirec“. I postaje sposoban za pobunu. Kada po ko zna koji put sluša krike zlostavljanih kroz zid svoje sobe, jedne noći podiže šaku i udara nekolio puta snažno o zid. Njegov drugi čin pobune dešava se kada zamera svom školskom učitelju kome je zasmetala dečakova slobodoumnost, da ga je oštetio u ocenama. Treća pobuna proističe iz ličnog bola i nepravde koju trpi kao sin žandara, kada ga Katalina, u čijoj kući ima časove daktilografije, koja prima vest o stradanju svog sina, izbacuje iz kuće kao sina žandara i ubice. „Moj otac nije ubica!“, urlaće dok odlazi iz svog dotadašnjeg parčeta raja usred pakla, braneći oca, ali i svoje dostojanstvo. I ponovo, zahvaljujući knjigama i razgovoru sa svojim starijim prijateljem, Pepeom Portugalcem, uspeće da u svojoj glavi sve dovede na svoje mesto i uprkos velikom bolu ponovo pronađe mir. „U Španiji više niko ne može da bira svoj život“, reći će mu Pepe. I shvatiće dečak da je njegov otac bio „ubica i siroti čovek, ubica i dobar čovek, ubica i nesrećnik“. I da to može ići zajedno u jednom tako zloćudnom režimu.
Zahvaljujući knjigama, otkriće i da stvari ne moraju biti onakve kako izgledaju i da je svet jedna velika zagonetka. Kao što je zagonetka i sam njegov prijatelj Pepe – kojoj strani pripada, ili narednik Sanćis, pod „besprekornom maskom neumoljivog zlikovca“. Uz takvu masku teško je bilo uklopiti jedan trenutak „ekstravagantne intime“, kome Nino slučajno prisustvuje, kada ovaj naočiti muškarac svojoj lepoj, obožavanoj ženi, Pastori, deformisanog stopala, potpuno smiren i predan, lakira nokte na nogama. U jednom času uzima joj u ruke zakržljalo krivo stopalo i ljubi ga u ris.
I tako, kockicu po kockicu, razgrađivaće nam ovaj mladi, mudri pripovedač jednu složenu građevinu kakav je bio Frankov režim, kako bi ogolio surovu istinu da u diktaturi niko, baš niko, ne može biti srećan.