„SPAVAJ, ZVERI MOJA“- Sonja Atanasijević – prikaz romana

„Spavaj, zveri moja“- Sonja Atanasijević, Blum izdavaštvo 2020.

Junakinja ovog romana, Nevena Danilović, ostala je bez svih svojih društvenih obaveza: u školi u kojoj je predavala francuski jezik otpisana je kao tehnološki višak, u porodici je, nakon smrti negovanih roditelja, izgubila konkretno zaduženje, dok je u životu svoje ćerke, po svemu sudeći, već dugo bila suvišna; osećajući da su je svi napustili, Nevena se ljuti i očajava. Stoga životnu ulogu, koja joj je neophodna, ona odlučuje da obezbedi samoj sebi: na plafon je postavila kameru koja snima njenu svakodnevicu, omogućavajući joj da postane zvezda sopstvenog rijalitija, jednoličnog i morbidnog.

Nijedno od ovih snažnih osećanja, međutim, pa ni očigledni znaci psihičke bolesti koji se kroz njene ispovesti očituju, nisu ono što upravlja junakinjinim ponašanjem. Njen najdublji motiv je u potrebi za legitimitetom, za opravdanjem vlastitog postojanja.

Situacija u kojoj se nalazi sugeriše da na njenom intelektualnom i moralnom horizontu život nikad nije ni bio više od skupa klišea: igrala je ćerku, sestru, drugaricu, suprugu, majku, nastavnicu. Kada se u nekoj od tih uloga ne bi pokazala, ona bi pronalazila način da od neprijatnosti odvrati pažnju – majku je zamenjivala komšinicom Zorom, a sestru drugaricom Jovanom – hraneći na taj način svoju intimnu patologiju.

Takva logika psihičkog života dovela ju je sada, u srednjim godinama, do praga samouništenja: verujući da jedino neposredna društvena uloga postojanje može da učini opravdanim, ona ne vidi kako bi uopšte mogla da nastavi da živi.

Nevenina intimna drama dobija i društvenu kontekstualizaciju, ali na nimalo uobičajeni način. Vreme odvijanja radnje pomereno je u blisku budućnost, u 2027. godinu; u junakinjinom doživljaju, svet je beketovski ispražnjen i siv, postapokaliptičan, nastanjen starcima i putujućim trgovcima.

Na Nevenina vrata kucaju još samo prodavci i predstavnici političke partije bizarnog naziva „Ludilo, brate”, koji izgledaju i ponašaju se poput persona iz komedije del arte; njihova pojava sugeriše infantilizaciju političkog diskursa i njegovo preseljenje u sferu masovne kulture.

To, međutim, ne znači da u ovom romanu ima društveno-političkih značenja, koja bi u interpretaciji mogla da budu instrumentalizovana: smeštanjem romaneskne radnje u blisku budućnost i apstrahovanjem osobina savremenog sveta, autorka našu stvarnost komentariše posredno, osvetljavajući je iz perspektive njenih verovatnih posledica; današnji način života vodi svetu bez dece, kojim špartaju političari – klovnovi i u kojem su ljudi međusobno toliko udaljeni da razgovaraju jedino ukoliko nešto kupuju ili prodaju. Iz toga proizlazi da društvenokritički potencijal ovog romana nije politički već egzistencijalno utemeljen.

Kada njegova junakinja, na primer, bude utvrdila da je jedan momenat iz demokratskih protesta s početka veka – izražavanog lupanjem u šerpe tokom emitovanja glavne informativne emisije na državnoj televiziji – otkrio promašenost njenog braka, to ne znači da je sukob mogao da bude motivisan političkim neslaganjem supružnika, već time što je u muževljevim očima njen tobožnji društveni angažman bio raskrinkan: Nevenina nazovi-pobuna – u masi, sa prigodnim performansom lupanja u šerpe – nije inspirisana političkim ubeđenjima, već psihološkom potrebom da kompenzuje sve pobune na koje se u svom privatnom životu dotad nije usudila.

Stoga i pitanje koje se kao lajtmotiv provlači kroz roman – „gospođo, da li Vi za svoju depresiju krivite sistem ili imate lični razlog?” – sugeriše da odgovornost mora da bude personalizovana i da kvalitet pojedinačnog života suštinski ipak ne zavisi od osobenosti društveno-istorijskog konteksta u kojem se odvija.

“Spavaj, zveri moja” komponovan je preplitanjem pripovednih nizova; svaki od njih ima naratora u prvom licu – to su Nevena, Jovana i Posmatrač. Na početku knjige nalazi se njihov spisak, sa pseudožanrovskom oznakom „roman u tri glasa”, što se može tumačiti kao aluzija na dramski tekst, odnosno na junakinjin doživljaj života kao predstave.

Kako sva tri pripovedna niza imaju isti predmet – posredi je svakodnevica glavne junakinje – navedeni pripovedači nisu ravnopravni: uloga Jovane i Posmatrača je, u stvari, dopunska; ako je Nevena zvezda predstave, oni se mogu uporediti sa reflektorima koji, drugačijim osvetljavanjem istih događaja, raskrinkavaju njenu intimnu bedu i licemerj. Iz Jovanine perspektive, na primer, očigledne postaju razmere Nevenine egocentričnosti, nelepo lice njenih navodno velikih ljubavi i privrženosti, dok u Posmatračevom oku njena tragedija liči na grotesknu melodramu u kojoj heroinu preglumljuje depresivna žena čije su jedino društvo klovnovi i lutke.

Izvor: „Književni magazin“

Autor teksta: Vesna Trijić

Roman mozete kupiti ovde