Autorka teksta: Jadranka Milenković

Henri Džejms je jedan od nesumnjivih klasika svetske književnosti, i utoliko više začuđuje činjenica da kod nas nije dostigao reputaciju koju njegovo delo svakako zaslužuje (ili se bar sa sigurnošću može reći da je poslednjih decenija, među širom čitalačkom publikom, u najmanju ruku – nedovoljna). Jedan od razloga može biti sad već prilična vremenska udaljenost koja nas odvaja (naime, Džejms je živeo u drugoj polovini XIX i početkom XX veka), mada, kada ga uporedimo sa drugim autorima koji su pisali u isto vreme, zapažamo da je njegov način pisanja mnogo moderniji. Drugi razlog je možda u obimnosti romana (koja se danas sve više smatra manom, pa se mnogo govori o potrebi sažimanja i o brisanju velikih delova teksta, ističući kao jednu zgodnu floskulu ono večito – „manje je više“ – što ipak ne može da se primeni na svakog autora, svaku temu, svaku knjigu, jer u književnosti ne postoji nijedno tako jednostavno i sveobuhvatno pravilo). Tako i roman „Ambasadori“ može da uplaši potencijalnog čitaoca ako okrene poslednju stranu i vidi da roman broji 529 stranica (u izdanju mlade, ambiciozne kuće – Blum izdavaštvo), dakle preko petsto stranica teksta bez predgovora i pogovora. Hoće li mu to držati pažnju? Pravom, strastvenom čitaocu koga literatura i dalje uzbuđuje uvodeći ga svaki put u neke nove svetove i u začudne emotivne drame glavnih junaka – i te kako hoće.

Ko su „ambasadori“ u istoimenoj knjizi Henrija Džejmsa? Gomila dosadnih političara koje država šalje da u njeno ime zagovaraju određene njene interese na tuđem terenu? Ne, to nisu takvi ambasadori, i država nije jedini mehanizam koji ima potrebu da svoje interese prenese na tuđi teren. Ponekad su to i privatna lica: na primer, neka majka koja želi da ukroti odraslog, skoro tridesetogodišnjeg sina, koji se otrgnuo iz porodičnog gnezda, prešao okean, i zatim osmislio život na svoj način. Glavni junak, a istovremeno i najvažniji „ambasador“ je g. Luis Lambert Streter, pedesetpetogodišnji američki gospodin koji iz Vuleta, provincijskog gradića u Masačusetsu, preduzima putovanje u Pariz po nalogu svoje odskorašnje verenice, gospođe Njusam, da dovede kući njenog sina Čeda. Naime, Čed je, po njihovom mišljenju, zaglavio u porocima, od kojih je najgori činjenica da je u vezi sa nekom od „loših“ žena. Majka je spremila kalup u koji njen dvadesetosmogodišnji Čed treba da se uklopi – odgovorno radno mesto u firmi koja već odlično posluje i širi se, a potom i ženidba sa mladom lepoticom. Gospođa Njusam ima i stariju, tridesetogodišnju ćerku Saru, a mlada vuletska lepotica Mejmi je rođena sestra Sarinog muža. Tako i firma i sve ostalo treba nekako da ostane „u porodici“. Najvažnije od svega je da budu zadovoljene vuletske norme ponašanja i života, nepogrešive norme koje usmeravaju život gospođe Njusam, njene ćerke, zeta, tolikih drugih, pa i samog Stretera, pre nego što je krenuo na put u opasni Pariz. Radnja romana vrti se oko tog zadatka koji je on kao ambasador gospođe Njusam dobio.

Već na samom početku, pre nego što je stupio na tlo Pariza – ali već u Evropi, u Londonu – Streter upoznaje Mariju Gostri, ženu od nekih četrdesetak godina, koja se veoma spontano vezuje za njega i nudi mu usluge vodiča po Evropi, proglašavajući sebe nekom vrstom „višeg ženskog glasnika“. Kaže za sebe da je „pratilja po kopnu“, samo nije jasno da li je njena misija da se Amerikanci koji stupe na evropsko tle uplaše i što brže vrate odakle su došli, ili naprotiv – prilagode drugoj atmosferi i zauvek promene. Moguće je čak i da je ona neka vrsta katalizatora koji će svakako ubrzati jedan od ta dva procesa. Streter sam primećuje da nije prošlo ni dvadeset minuta a on joj se predao na milost i nemilost, da je to nešto najneobičnije što mu se ikad u životu desilo, i da je ona „prefinjenije civilizovana“ od njega. Već u tim nagoveštajima on predviđa određene opasnosti po svoj duh. No, odmah nakon nje pridružuje mu se stari prijatelj Vejmarš, pravi predstavnik duha koji je poneo od kuće, čovek koji ne može da smisli Evropu, strog, nalik na narodnog poslanika koji posmatra birača, delimično strašan, delimično srdačan – takav da u njemu svi budući poznanici Parižani moraju da prepoznaju ono nešto istinski američko (i provincijsko istovremeno), oličeno u izrazu „sveti bes“. Vejmarš je „jedan od onih ljudi koji vas gledaju pravo u oči kada govore o sebi“. Svi zajedno putuju u Pariz.

„On je bio potpuno svestan da njegov prijatelj gleda na njegovu novu prijateljicu kao što bi gledao na kakvog jezuitu u suknji, predstavnika težnje katoličke crkve za pridobijanjem novih vernika. Za Vejmarša je katolička crkva – to jest neprijatelj, čudovište sa iskolačenim očima i dugim, drhtavim, grabljivim pipcima – bilo baš to otmeno društvo, baš umnožavanje znakova za raspoznavanje, baš to potanko razlikovanje tipova i tonova, baš ti opasni stari bulevari Čestera, istruleli od feudalizma; ukratko, Evropa.“

***

Marija Gostri i Vejmarš su kao tasovi vage – tu su da bar privremeno prave ravnotežu između američkog (vuletskog) i evropskog (pariskog) načina razmišljanja, a Streter se podjednako prepušta i jednom i drugom uticaju, sve dok pariski uticaji ne postanu brojniji, a on počne da im se podaje, ali ne iz lakomislenosti, već iz poštenja, iz dobrote i širine duha koju u Vuletu nije imalo šta u tolikoj meri da animira. Marija Gostri otkriva mu jednu činjenicu o njemu samom pitajući ga: „Zar vi mislite da je svako sposoban da govori o svačemu i da bespoštedno analizira?“ Glavna stvar koja izaziva preokret u njegovoj svesti je susret sa Čedom koji mu se učini u svakom smislu mnogo bolji nego što je bio kad ga je poslednji put video. Da li je pariski način života jedino što je uticalo na mladića, ili tu ima još nečega?

Naravno, u pozadini Čedovih promena nalazi se jedna ljubavna priča, ali priča u velikoj meri neobična, i ona se čitaocu polako otkriva, isto tako polako kao i samom ambasadoru Streteru. Mladić mu se na izvestan način „predaje u ruke“ i pušta da Streter odluči o njegovoj sudbini, ali tek nakon što – strpljivo, polako i pre svega pošteno – proceni čitavu situaciju u kojoj se mladić nalazi. A pred Streterom se otvara jedna po jedna karta, i njegov boravak u Parizu se produžuje na više meseci…

Zašto je bilo potrebno toliko strana da se opiše nešto što je moglo da stane u kratku priču? I zašto je to opisano takvim stilom koji nas okolišnim putevima vodi kroz razgovore, tako da nikad nismo sigurni šta su akteri zapravo otkrili jedni drugima? Rečenice kojima nam narator priča celu priču takve su kao da ih izgovara sam Streter – pazeći da se ništa ne kaže direktno. Govoriti direktno o delikatnim stvarima je neoprostivo među civilizovanim pripadnicima viših klasa, kojima svi učesnici ove priče pripadaju. Dakle, oni iz poštovanja i svesti o svom ugledu (i ugledu svojih sabesednika) u razgovorima koriste uglavnom aluzije, idući neprekidno oko teme, ali nikad ne direktno ka samom problemu. Tako nam se čini da oni uglavnom govore u šiframa, i da je zato stalno potrebno postavljati nova i nova potpitanja, posle kojih se ipak ostaje u nekoj sferi nepotpunog shvatanja. Jedna od osoba koja najčešće svojim pitanjima i nagoni Stretera da ponovo promisli o svemu, jeste Marija Gostri. Već od prvih razgovora, ona ga majstorski navodi na to da razmišlja o stvarima koje inače u njegovom životu nisu bile pod znakom pitanja, a koje jesu najvažnije stvari njegovog života. Ta se pitanja odnose na suštinu njegovog odnosa sa gospođom Njusam, na to kako su oni podelili uloge u njihovom savezu, pa i na to šta se smatra uspešnim životom. Streter sebe ne smatra čovekom koji je uspešno živeo, i sebe uvek postavlja ispod, u svakom odnosu. Marija Gostri iz malo njegovih rečenica, iz aluzija i nepotpunih priznanja, samo postavljanjem pravih pitanja, rasvetljava ako ništa drugo – klimavost postavki koje su u Vuletu izgledale neprikosnovene, a sa male distance, i sa promenom perspektive, mogu izgledati manje sjajne. Saznajemo na primer da je gospođi Njusam muž ostavio firmu i bogatstvo, ali to što se proizvodi u firmi je nešto o čemu Streter ne želi da govori. Ipak, to donosi novac, a novac je bitan, zar ne? Taj novac omogućava Streteru da izdaje jedan časopis, pa tako gospođa Njusam (sa njenim novcem) ispada dobrotvorka. On sve vreme podvlači činjenicu da je ona besprekorna, ali, kako priča odmiče, sve više shvatamo da su njeni nazori kruti i da ima naglašenu potrebu da upravlja životima drugih, mučeći ih (ukoliko joj to dozvole) krivicom – jer svako neslaganje sa njenim kriterijumima i odlukama je upropašćavanje njenog života. Do nekog trenutka Streter će ta njena stanja zvati zanosom. Taj zanos je kriv što ona ne može sama doputovati i pregovarati sa svojim sinom, on je takođe razlog zbog kog se survava i kvari njen besprekorni život ispravne građanke (sa dovoljno novca). Lakše je naravno drugog optužiti za tako nešto nego analizirati odakle izvire takav zanos, šta čini njegovu pozadinu, i nije li ispravnije otklanjati/počupati njegove korene u cilju ostavljanja sopstvenog potomstva da se razvija u slobodna i odgovorna ljudska bića.

Ipak, najuzbudljiviji deo čitavog romana je ljubavna priča Čeda Njusama (a pored nje još nekolicina platonskih ljubavi, usput nastalih na romantičnom pariskom tlu). Ostavljam čitaocu da polako otkriva tu ljubavnu priču, vođen delikatnim i okolišnim putevima, kroz dobronameran pogled Luisa Lamberta Stretera koji je u Pariz došao drugim poslom…

Jedan takav pogled (i danas) ne gubi ništa od svog značaja. Zadojeni predrasudama, uhvaćeni u mreže koje su drugi postavili nad nama, spremni smo da i mi hvatamo u mreže druge – pre svega one nad kojima mislimo da imamo moć. Tu moć možemo zvati i najčešće zovemo roditeljskom odgovornošću, ali se ona isto tako često razlikuje od prave odgovornosti, za koju je potrebno da roditelj i sam bude razvijen kao slobodno i ispunjeno biće. Veoma često zaboravljamo da ima toliko divnih načina da se život živi. Najveći broj tako osmišljenih života je ispravan, iako se uvek ne poklapa sa kalupom koji je okolina zacrtala kao najbolji. Zapravo, postoji kalup koji većini plašljivih ljudi, nespremnih na sopstvenu slobodu, izgleda kao jedini moguć. Svako izvirivanje van njega, izvirivanje koje je najnormalniji rezultat svakog bogatijeg duha, izaziva osudu okoline, a to znači: već u najranijim godinama suočavanje sa odbacivanjem, usamljenošću, i što je najteže za podneti – porugom. Što je sredina konzervativnija, to su takve stvari izraženije, „toliko je silna stvar nerazumevanje“. Napuštanje takvog mesta donosi privremeno rešenje, osim ako se preteći pogled roditelja i sredine nije zauvek ucrtao u nečiju svest. Oslobođen stega, mlad čovek ima jednako šanse da se zaista preda strastima i porocima koji će ga odvući od mogućeg razvoja, kao što ima šanse i da se samostalno razvije i utvrdi u novim životnim kriterijumima (čak i nakon privremenog skliznuća u poročan život). Spoznaja da njegov život istinski zavisi samo od njega, od njegovih odluka, donosi više svesti o odgovornosti nego što to mogu roditeljske ucene i stalno nabijanje osećaja krivice. Ima mnogo načina da se bude nesrećan, a samo jedan da se život proživi ispunjeno i odgovorno – a to je sopstveni način.

Nekoliko rečenica kojima sam na početku pokušala da ukažem na specifičnost pripovedanja kojim nas autor vodi kroz ovaj roman, nedovoljno je da opiše moje čitalačko iznenađenje (zahvalna sam raznolikosti stilova u svetskoj književnoj baštini što mi i nakon toliko godina priređuje ovakva iznenađenja). Kraj XIX i početak XX veka je u neku ruku moje vreme, u taj period spada jako mnogo knjiga koje su me i oblikovale u čitaoca kakav danas jesam. Ipak, postoje stvari koje iskaču iz obrasca tog doba. U proznu rečenicu uvlači se poezija i metafora: „Vlasnica tih očiju bila je zaista, to se može reći, gospodarica stotinak pregrada i kategorija, pribežišta duha, pogodnih odeljaka, i ona je u njih, sa vrha svog iskustva smeštala svoje ovozemaljske poznanike, kao što slagač rastura ručni slog u sitne pregrade štamparskih sanduka.“ S druge strane, u dijaloge i razmišljanja junaka se uvlači prostorsa svim svojim značajkama, govoreći nam o likovima više nego što su oni spremni u razgovorima da otkrivaju. Taj način na koji prostor njihovih stanova i kuća, balkona, hotelskih soba, ulica, crkava, šetališta ulazi u čitaočev doživljaj junaka razlikuje se u velikoj meri od opisa na koje smo navikli u obimnim romanima. Opisi više nisu tu kao dekoracija, već kao, uslovno rečeno, psihologizacija, a toga postajemo svesni zbog upornog naglašavanja važnosti koju narator pripisuje starinskoj kući jedne od najvažnijih junakinja. Čini mu se da gledajući te drevne sobe i hodnike, sa nameštajem do vrha napunjenim istorijom (a sve to je nenamerno i nenametljivo, bez ikakve potrebe da na posetioca ostavi neki naročit utisak) ne samo što on saznaje dovoljno o vlasnici tih soba, već je potrebno da ih i drugi vide, ne bi li tako shvatili jednu vrstu još prefinjenije civilizovanosti nego što je ona viđena pri susretu s Marijom Gostri. Takođe, pre nego što će prvi put u Parizu susreti Čeda, on odlazi u njegovu sobu, i već tamo vidi da će mu se dopasti promena koju možda nije očekivao. Ta vrsta Streterove osetljivosti na prostor samo je produžetak njegove generalne osetljivosti – on je u celoj toj igri neka vrsta osetljivog insekta sa pipcima, kojima hvata sve moguće signale emitovane i od ljudi i od okruženja. Iako je on fini, uglađeni gospodin – nalik pomalo na Alfreda Dž. Prufroka o kome nam peva T.S. Eliot – činjenica da je tako osetljiv na signale, tragove, energiju koju emituju ljudi i predmeti, čini ga bezmalo indijanskim tragačem, ili profetom, nekom vrstom vidovnjaka. Međutim, sredina je učinila sve da ovog vidovnjaka učini ozbiljnim i mirnim.

***

„Na kraju krajeva, zar je smešno što on sve shvata ozbiljno? U svakom slučaju, on je zavideo gospođici Baras što može da bude neozbiljna. Sa svojim piskavim uzvicima, protestima, hitrim shvatanjem, pokretima sličnim poletanju kakve fine ptice šarena perja što slobodno kljuca tamo-amo, odavala je utisak da stoji pred životom kao pred kakvim punim izlogom.“

***

U svakom slučaju, ma kako delovao kao običan, pa i pomalo zbunjen šeprtlja u rukama žena, on je sasvim posebno biće, što će – jednom po jednom od njegovih starih i novih poznanika – postajati jasno. A zar nije sasvim poseban svako ko je u pedesetpetoj još sposoban da se menja, ne očekujući pritom nikakvu korist za sebe? Promene koje njega uzdrmavaju i dalje su, kao i u Vuletu, posledica iste one želje da se u svačijem životu učestvuje na najpošteniji način. Ko kroz život hoda sa takvim stavom, on je ne samo celog svog veka u promeni, već je zaista neka vrsta čarobnjaka. Nema veće hrabrosti od te – sposobnosti da se tuđim i sopstvenim predrasudama okrenu leđa – uz neminovni gubitak svih privilegija. Šta se time dobija – ostaje otvoreno pitanje koje Henri Džejms neće navesti kao naravoučenije na kraju romana. Možda već i samo zato što je to proces koji se nikad ne može okončati. S vremena na vreme, može se osmotriti samo mesto na kome se čovek trenutno nalazi.

***

„…visina na kojoj su se nalazili predstavlja zapravo neku moralnu uzvišicu s koje mogu da posmatraju dole na svoju nedavnu prošlost.“

Ono što bih ja izdvojila kao najvažniju misao, ono što prija mom čitalačkom oku, poziv je na univerzalnu simpatiju koja nema ničeg zajedničkog ni sa kalupima, ni sa uzajamnim uslugama.

***

„Nemojte da vam budem drag, ako već do toga dođe, zbog bilo čega što sam, kako to kažu, učinio za vas; sve je to bilo očigledno i nespretno; hteo bih da vam budem drag – pa, eto, dođavola, da vam budem drag zbog čega god hoćete drugog.“

***

Da, to je moguće – ta sposobnost nenametanja obrasca i uloge drugom biću. Unutrašnji mehanizam nalik na dobro navijen „sat“ za merenje svačijeg prava na slobodan i ispunjen život, provešće Stretera, a i čitaoca, kroz stranputice i maskarade lažnih odnosa, barem za nekoliko koraka bliže „carstvu svrha“ i plemenitom svetu univerzalnog međuljudskog razumevanja.

Knjigu „Ambasadori“ Henrija Džejmsa, objavljenu u izdavačkoj kući „Blum“, preveo je Slobodan A. Jovanović. Sada, kada svodim „bilans“ svoje čitalačke 2020. godine, moram da priznam da se i ovaj vrhunski roman (iako u poslednji čas) popeo među moja ovogodišnja najznačajnija čitalačka iskustva. Apsolutna preporuka.

***

Izvor: https://www.facebook.com/jadranka.milenkovic.31/posts/1853938848115707

Featured

Prikaz romana AMBASADORI Henrija Džejmsa

Uloguj se