neka svaki čovek sagradi svoju katedralu

Sa španskog prevela Ivana Rajić

Izdavač: Blum izdavaštvo

Priča počinje ovako – pre trideset godina pronađeno je raskomadano i spaljeno telo adolescentkinje Ane a počinioci ovog zločina nikada nisu otkriveni. Posledica ovog gubitka je razorena porodica čiji se članovi udaljavaju jedni od drugih suočeni sa nezamislivom boli i ličnim dilemama o krivici i odgovornosti.

Moram naglasiti da su u ovom romanu oštro suprotstavljeni članovi porodice koji biraju svetlo i ostaju na svetlu od onih koji su nosioci mraka, hladnoće i zastrašujućeg odsustva empatije.

Od prve reči romana čitalac je zarobljen britkom, konciznom, upečatljivom naracijom autorke koja nam deliće priče sklapa iz ugla različitih aktera ove tragedije do njenog razrešenja. Iako se možda razrešenje nameće i ranije, ono što drži konstantnu pažnju je manipulacija nepouzdanih pripovedača ove priče koji se, na svaki mogući način, odriču odgovornosti za počinjeni zločin.

Omiljene teme Klaudije Pinjeiro – problematični porodični odnosi, rigidnost i fanatizam katolicizma, patrijarhalno vaspitanje, nemogućnost da se pojedinac bori sa nametnutim pravilima o ispravnom, privlačno su spojene u priču o rasvetljavanju zločina nad devojčicom. Onaj deo koji najviše zastrašuje je razotkrivanje ličnog mraka one osobe koja je savršeno sposobna da manipuliše, upravlja drugima, emotivno oštećena i slepa. Lice i naličje takvog lika poslužilo je autorki da se obračuna sa fanatizmom katoličanstva ili bilo koje druge religije na svetu, na kraju krajeva. Pomislićete da je roman mračan i zaista nećete biti u pravu.

Završetak priče je pismo Alfreda, oca devojčice Ane. U njemu se ostavlja mogućnost da svako živo biće ima pravo na izbor svoje katedrale – izbor na boje kojima će oslikati svoj unutrašnji svet, izbor da ostane na svetlosti, okružen knjigama, okružen raskošnim cvećem, da bira dobrotu i lični integritet. Uprkos svemu.

Od mene najtoplije preporuke za ovaj roman.