totalitarno pozorište u kom svi učestvuju

Totalitarno pozorište u kom svi učestvuju

 

o romanu Nestao – Egon Hostovski

prevod: Uroš Nikolić

 

„Svaki podanik vrši svoju dužnost…Mikroskopski mala uloga u okviru velike Uloge, predstava u Predstavi, čin u Činu…Gle, svuda su samo glumci, maleni glumci, a niko od njih nije režiser…kakvo olakšanje, kakva sreća, kakav spokoj proizilaze iz povinovanja zakonima mravinjaka i ponavljanja besmislenih radnji, jer smisao je samo u celini predstave koju sićušni glumci i njihovi gledaoci ne mogu ni izmeriti, ni pojmiti ni sagledati.

Najednom mu se čitavo telo ukočilo od straha i poznata zebnja dodirnula ga je svojim koščatim kažiprstom , zaslepljujući snop svetlosti pogodio ga je u lice…“

Istorijska pozornica je postavljena ovako: Drugi svetski rat je završen, Čehoslovačku „oslobodila“ Crvena armija. Predsednik države je demokratski izabrani Edvard Beneš, a uz njega je ministar inostranih poslova Jan Masarik (sin čuvenog Tomaša). Oni su zbunjeni posmatrači svojih vlastitih malih uloga. A velike imaju da odigraju Klement Gotvald, komunistički premijer, i njegov ministar unutrašnjih poslova (a ko bi drugi?!) Vaclav Nosek. Režiser je u Kremlju i još je živ! Ovo nije istorijski roman, ali se sva ova lica spominju u romanu, izuzev Režisera – to je suvišno. Jan Masarik je uz to i važan epizodista u priči i nosilac vrednosnog idejnog okvira ove proze. Uzmimo da ovi sitni glumci još i naziru scenarij filma u kome dejstvuju, ali se to ne može reći za većinu malih aktera, prisilnih konzumenata rađajućeg totalitarizma. Ovo priziva egzistencijalnu ravan zebnje u kojoj se Kafka živo javlja pošto su svi u nekom lavirintu kome bi rado dali smisao. Imajmo u vidu da su totalitarni režimi uvek počivali na volji za znanjem, na zaokruženoj viziji sveta koju su onako u hodu podešavali u svojim istražnim laboratorijama gde se to znanje usavršavalo. Jednako tako sve je uniformisano, birokratizovano. Ovo „olakšanje i sreća“ povinovanju zakonima mravinjaka (savršeno uređenoj policijskoj državi) proističe iz česte zablude odustajanja od lične političke odgovornosti „malog“ čoveka. A zadatak mu, istina, nije lak jer ako li se samo malo pokuša raspitati o mogućem smislenom izlazu iz tog lavirinta pa se još nekud svesno zaputiti, dodirnuće ga „koščati kažiprst zebnje“ i „zaslepljujući snop svetlosti“ u nekoj od gore spominjanih laboratorija. Dakle vizija celine, stvarnost nalik košmaru, opsednutost idejom reda, nadstvarnost neuhvatljive istine uvlače kafkijanske motive u jedan politički zaplet. Fokus na tajni koji je dao mesta Kafki, a isključio paradigmu istorijskog romana je razumljiv. Istorijski roman daje perspektivu celini, ima racionalnu pretpostavku razjašnjavanja delića prošlosti. Ovde, pak, ne znamo tačno gde smo. Imati pri tome u vidu da se sam političko-vremenski okvir u egzistencijalnom smislu aktera ne da sasvim razabrati. Oni žive u nečemu što je još uvek nekakva parlamentarna demokratija. I sve se dešava neposredno pred komunistički prevrat 1948. godine. Sa stanovišta ovog čitatelja, roman je uspešna realizacija slutnji i strahova njegovih aktera, prolegomena za jedno vreme u kojemu će Čehoslovačka biti do 1989. godine. Egon Hostovski je umro 1973. godine, u vreme kada je staljinistička era bila daleko od okončanja. Sve u svemu, ovo je jedan veoma uspešan politički i kafkijanski roman. Stvarnost je provizorna, a u srcu politčkog lavirinta je nedokučiva tajna; životi su provizorni, a enterijeri klaustrofobični. U recenziji za srpsko izdanje ove knjige se s pravom kaže da je ovo jedna odlična kombinacija Franca Kafke i Grejema Grina. Kada se tako Erik Bruner jedan od najvažnijih likova romana nađe kod istražitelja Matejke dočekaće ga udobna, intimna atmosfera za ispovedanja, uz alkoholna pića, ambijent prvih iskaza u neobaveznoj atmosferi, ali:

„…Erik primeti da se prostorija začuđujuće izmenila. Istini za volju, i dalje je bilo toplo, svetlo i prijatno, ali samo unutra. Iza njega, iza tih jedva uočljivih vrata koja su se nečujno otvarala, nalazili su se neljudi, prikaze bez pola koje govore jezikom mitraljeza i koje svakog trena mogu ući i narušiti prividan sklad koji je vladao u kabinetu…Ne, ovo nije običan kabinet sa slikama i cvećem i ukusno raspoređenim stolicama i stolovima. Ovo je predvorje nepoznatog kontinenta s kojeg stižu glasnici neopisivog znanja i moći, istovremeno ružni i lepi, surovi i privlačni. Nema svrhe pretvarati se…“

Kasnije će na više mesta ovi službenici biti poređeni sa insektima (motiv mravinjaka, kolektivne nedokučive svrhe). A sreća i spokoj (iz prvog citata) koji proističu iz pasivnosti, nedelanja? Da se lepo svi mi sakrijemo pod kamen i pustimo politici da ostvaruje svoje čudnovate svrhe? Ali ne biva to tako…Jer kada vas pozovu iz „osmog odeljenja“ (red, sklad, numeracija) ima da se pojavite. Taj čudan paradoks totalitarnih režima: uništavaju vašu političku ličnost (za početak), ali ćete u totalitarnom pozorištu istine svi učestvovati. Njena sugerisana „objektivnost“ stvara se efektom njene raspršene sveprisutnosi. Niko ne zna tačno gde je iako se veruje da postoji: mistika totalitarizma. I pošto ovo nije istorijski roman, žanrovski je otišao u nešto što je između političkog i špijunskog trilera. Od političkog i špijunskog prosedea uzeo je zapletenost, intrigu, političke momente, zagonetku, dvosmislenost aktera i njihovih delovanja, motive uniformisane moći i avanturu. Ali ne samo to; on snažno egzistencijalno situira aktere ovoga romana. Oni su srećni ili češće nesrećni, u svojim različitim ljudskim, profesionalnim i drugim tegobama, a onda ih neko ubaci u politički triler u kome radije ne bi učestvovali. Pri tom, moraju se u takvom prostoru kretati, a svaki pokret izaziva nepredviđene posledice. Tako i ovaj triler pozajmljuje od motiva magijskog realizma. Opresivna priroda režima u nastajanju daje prostora takvom njihovom romanesknom razvoju gde se motivi, unutrašnji svet, moguća mreža odnosa i ciljevi kojima teže, otkrivaju postupno. Pomislili biste da ovako građeni likovi moraju biti tipizirani ili površni, žrtvovati dubinu zanimljivosti zapleta. Ali nije tako. Izuzetno su dobro egzistencijalno situirani! Ključ za uspeh su po meni i ovi činioci njihove dinamičke strukturacije: (a) postojanje jakih dobro profilisanih glavnih likova, (b) postojanje ključnog negativnog lika, (c) nekoliko veoma jakih i za idejnu poruku bitnih epizodnih likova, (d) epizodisti u funkciji zapleta, opšteg ambijenta ili determinatori drugih važnijih likova (e) dobro postavljeni i u mreži odnosa dobro situirani „žanrovski“, tj. za formu trilera očekivani likovi(f); zatim enigmatski likovi koji usmeravaju čitateljska očekivanja (g), a ovome možemo dodati i nekoliko jakih ženskih likova koji doprinose pojačavanju emotivnog ustrojstva i životnosti egzistencijalne situacije glavnih likova dok istovremeno razblažavaju „mušku“ atmosferu špijunskog okvira priče (h). Ovde ću dati skicu te mreže likova, spomenuti njihovu motivaciju i funkcije u priči sa naglaskom na one aspekte koji pojačavaju idejno-vrednosni okvir prozne celine. Iz njega se može samo naslutiti zamršeni zaplet, a želim podstaći radoznalost budućih čitatelja. Inače, samu fabulu je skoro nemoguće prepričati jer ima više fokusa razvoja priče od kojih su neki samo prividni. Takođe, pisac je zadovoljio načelo ekonomičnosti jer iako ima dosta aktera, oni se međusobno motivaciono dopunjuju, jedni druge objašnjavaju, a niz sporednih ili epizodnih likova su formirani na jasnom fonu glavnih. Dakle, sam njihov sažet pregled naslućuje kakva nas zanimljiva priča očekuje:

-Erik Bruner (a), antijunak, ali ne i negativni junak, radnik u Ministarstvu spoljnih poslova. Čovek bez uverenja, a u porodičnom životu nesrećan. Zaslužio je da mu se posveti roman koji bi tematizovao taj njegov emotivno-sudbinski čvor bez bilo kakve politike, ali evo, pisac ga je ubacio u politički triler. Ušao je u Komunističku partiju da bi se u vihorima politike „sakrio pod kamen“, ali u njegovom slučaju ne uspeva. Nezadovoljan u braku i željan da se nekome ispovedi. „Neporecivo je nesrećan…Šta je naumio taj poniženi čovek? Šta hoće, šta se u njegovom iščašenom mozgu dešava?…“

-njegov kolega Hušner, tihi pratilac, žbir „sa ljudskim likom“ (e), a prate ga nekolicina sličnih epizodista: konobar Antonjin, Ivan Pazderka (ubeđeni boljševik), izvesni Kapoun kojega kriju u Pragu, Olaf Arnesen (norveški konzul). Njihov status je dugo nejasan, a njihova uloga u priči se postupno otkriva i jasno funkcionalizira.

-Oldrih Borek (a) – novinar čovek izrazitih ali sumnjivih uverenja i kao takav praćen; sumnjiv i zbog ljudi sa kojima se druži. Erikova potpuna suprotnost.

Pavel Kral (a, g) – nigde direktno ne izlazi na scenu ali je stalno prisutan, motivator drugih aktera. Novinar koji treba otići na rad u inostranstvo, ali zbog svojih uverenja sumnjiv. Njegov neizvesni odlazak iz zemlje je za njega od presudne važnosti i da bi pomogao bolesnoj usvojenoj kćeri.

-jaki ženski likovi koji upotpunjuju emotivne i lične okolnosti glavnih muških aktera ali su sami date celovito, uobličeno (h)

-Olga Bruner, melanholična Erikova supruga. Život je izneverio ali ona nije izneverila Erika. Nekadašnja Pavelova ljubavnica.

-Irena Borek, Oldrihova neverna supruga, vesela i vedra priroda.

-Margareta Polinger, radi kao američki ataše za štampu u praškoj ambasadi. Zaljubljena žena. Strast je vodi u opasno politčko hladnoratovsko polje.

Glavni negativni lik, Matejka (b), iz moskovske škole. Islednik blizak vlasti, ambiciozan sa političkim ambicijama. Često viđena kombinacija u policijskim režimima.

Zatim očekivani likovi političkog trilera (f). To su:

Džerald Morgan, pomoćnik američkog vojnog atašea. Njemu kolege iz sovjetske škole zavide. Kažu da je u stanju iscediti iz svoje žrtve sve moguće informacije a da ova ostane blaženo nesvesna da je temeljno isleđena.

– i ponovo: Margareta Polinger, američki ataše za štampu.

Enigmatski likovi nejasnog statusa, nosioci intrige/zapleta (g):

ponovo spomenuti Pavel Kral i Stenli Džonson, trgovac iz Nebraske. On juri nekakav kofer, zaboravljen u Parizu, pa dopremljen, pa ponovo izgubljen. U njemu su navodno ženske čarape. Smušen, izgubljen i prilično smešan čovečuljak. Za njega bi Džerald rekao: „Čuvajte se bezazlenih ludaka, opasniji su od najzagriženijih komunista“. Ovaj roman ima dosta elemenata humora, ali onog pravog, i za ovu priču najprimerenijeg koji se samo uglom gledanja razlikuje od plača.

Neki romani dobijaju na značaju u promenjenim istorijskim okolnostima. Tako nam se i hladni rat ovoga romana u intimnim dramama njegovih glavnih aktera čini bliskim u prošlosti, a još bližim u budućnosti, dok na Balkanu 2022. godine osećamo nove vetrove stare imperijalne volje sa Istoka.

Zato bih završio sa dva lika koji nose idejno-vrednosne aspekte ove priče. To su: (c)

Sveštenik, velečasni Jozef Dušan. Njegov je lik koncipiran na spominjanoj binarnosti vera-znanje. Znanje je u rukama nove komunističke moći koja se sprema da prevratom „ubrza“ istoriju i dalje sprovede istinu. Dušanova vera, pak, počiva na tradicionalnoj veri i veri u čoveka u slobodnom, demokratskom društvu. Čoveku se poverenje poklanja a kontrola nikada ne nameće.

I, konačno, Jan Masarik, nosilac najvišeg vrednosnog okvira, do poslednjeg daha pristalica demokratskog poretka koji tone. Vredi navesti ove tužne reči koje izgovara u romanu:

„…’Moj put svakako nije dug. Znate, Eriče, u poslednje vreme patim od nesanice i mnogo čitam. I tako sam u nekom prastarom časopisu pronašao članak koji me je zainteresovao. U njemu leži, čini mi se, ključ za ovo naše pasje vreme. Reč je o nekom naučniku iz Londona koji je čitav svoj vek posvetio proučavanju insekata i koji se ubio u svojoj sedamdesetoj godini. U oproštajnom pismu napisao je kako više nije mogao očima da vidi nijednog insekta. Ceo svoj život bavio se njima, i na kraju nije mogao ni na šta drugo da misli. Uzalud se opirao, uzalud je pokušavao da misli na bilo šta drugo, sve što je video bili su insekti. Umesto služavke, video je pauka krstaša, na ulici je sretao samo komarce i balegare, muve, mrave i pčele. Nije mogao da podnese takvo stanje i presudio je sebi..takvo je naše vreme, Eriče! Opsednuti smo insektima, u našem slučaju: politikom. Možda su naši umovi previše mali za ovo veličanstveno vreme ili su, naprotiv, previše veliki za naše osetljive duše. Doviđenja i još jednom: srećno!’

Otišao je od Erika, visok, uspravan, udaljen i od neba i od ljudi i zagledan u zemlju. A kada se već prilično udaljio, podigao je šešir. Sporo i svečano, kako starci rade kada sretnu pogrebnu povorku.“

 

Napisao: Aleksandar Ćenan

Tekst preuzet sa Fejsbuk grupe Klasici književnosti