Uživala sam u čitanju knjige eseja Jasmine Ahmetagić, mada bi se moglo reći i rasprava koje autorka vodi sa pojedinim piscima i istraživačima o temi zlostavljanja.
Naslovi jedinica odnose se na mnoge primere zlostavljanja, prvenstveno u književnim delima. Priznajem da me je osvojila, jer su svi ti primeri podložni tumačenju, što u školama i na fakultetu, što u ličnim utiscima posle čitanja pomenutih dela. Zbog toga mi je ova knjiga pričinila veliko zadovoljstvo u tri vrela letnja dana. Kad čitalac nađe dobru hladovinu, i kad se udubi u Jasminine tekstove, ništa ne može pokvariti osećanje nenadanog dobitka.
Jasmina Ahmetagić je vrlo stručna, i vrlo duboko ponire u temu narcisoidnog ponašanja i zlostavljanja u ljubavi, u intelektualnoj sferi, u porodičnom životu, u književnosti, pozivajući se na Junga, Adorna, Hajdegera, Hanu Arent, Kjerkegora, Kohuta, Ottega i Gaseta.
Obradila je zlostavljanje Jozefa K. kod Kafke, Lolite kod Nabokova, Mileve Marić Ajnštajn u drami Vide Ognjenović, Gazda Mladena u Stankovićevom romanu. Tu je i Pekić (Kako upokojiti vampira, Zlatno runo), Andrić (Zlostavljanje), Elfride Jelinek (Pijanistkinja).
Poseban ciklus odnosi se na zlostavljanje književnosti i u književnosti. Tri dobra primera su “Gorski vijenac” u tumačenju bosanskog autora Esada Bajtala (2006), koji događaje u ovom delu povezuje sa događajima u Srebrenici, označivši Njegoševo delo kao uvod u genocid. Odgovor je da ne može istorija da se poziva na književnost, kao što ni književnost nije dužna da verno prenosi istoriju, a i to da se književno delo čita u kontekstu vremena kad je nastalo.
Drugi slučaj je pisac Saša Ilić, dobitnik Ninove nagrade, koji se okomio na Gorana Petrovića i njegov roman “Opsada crkve sv. Spasa”, nalazeći u njemu ideje Memoranduma SANU. Da bi potvrdio svoju tezu o ideološkom romanu (opsednut jezik, opsednuta nacija) Saša Ilić posmatra samo pojedine delove romana koji su mu potrebni da potvrdi tezu, ostatak romana ga ne zanima. Autorka kao kontrargument navodi ne samo jedan primer iz Goranovog romana.
Treći slučaj je pisac Mirko Kovač, koji je našao da pametuje Borislavu Pekiću, koga je, iako je bio demokrata, okarakterisao kao nacionalistu. Kovačev stav autorka pobija kontraargumentima.
Kovač: Pekić je najviše nagrada dobio u vreme vladavine S. Miloševića.
Jasmina: Nije ni mogao kasnije, umro je 1992.
Što se književnih junaka tiče, najviše mi je prijalo da čitam o tipu zlostavljača kakav je Humbert iz “Lolite” . Iako se spremam da još jednom pročitam “Lolitu” , da vidim šta je to što osvaja druge, katarzičan je bio svaki redak u Jasmininom tekstu, naročito ovaj:
“Nabokova naročito odbija to što Dostojevski u svojoj prozi prikazuje već dovršene junake, a ne junake u svom uobličavanju, razvoju… Međutim, u svom ako ne najboljem, a ono u romanu kojim je stekao svetsku slavu, u” Loliti “(1955), Nabokov u središte postavlja junaka koji je klinički slučaj, i pri tom, junaka koji je zaokružen i koji se ni sam ne razvija. No, Nabokov stvara iluziju razvoja junaka jer ga postavlja u poziciju naratora koji iz jedne, dovršene tačke svoga života (zapravo iz zatvora) ispisuje retrospektivno sve što je vezano za slučaj, čime postaje jedini izvor informacija o sebi i drugima… ”
U svim ovim primerima Jasmina je racionalna spisateljica, osoba sa stilom, “operisana” od jeda i ljutnje. Ona taksativno, fino raspoređeno uz primere, navodi kako funkcioniše narcis zlostavljač. Možda bi nam bilo potrebno da ga prepoznamo u životu, da ne postanemo zavisnici od takvog zla.
Dakle, narcis zlostavljač je:
Koristoljubiv
Samohvalisav
Samodovoljan
Površan
Zavodnik i manipulator
On:
Uspostavlja i kontroliše dominaciju nad drugim
Poseduje “grandiozni” self
Karakteriše ga:
Odsustvo empatije i humanosti
Odbijanje direktne komunikacije sa drugim
Svođenje drugog na objekat
Rukovođrnje interesom
Ovo je drugo izdanje “Narcisa zlostavljača” i na fotografiji zadnje korice stoje pohvale za knjigu, što je dovoljna preporuka da je imamo u ličnoj biblioteci i da je vrlo pažljivo čitamo.
Jasminu Ahmetagić je divno i slušati. Ona poseduje sve kvalitete zbog kojih bi se moglo reći da, konačno, i jedna žena, književni kritičar i teoretičar, može postati uzor, i bez preterivanja – idol!!!
Napisala: Dana Ćirić
Tekst preuzet s Fejsbuk grupe Plavi krug književnosti