pobeda lepote nad banalnošću svakodnevnice

Roman dobijen uz „lakonsko „mislio sam da bi Vas zainteresovalo“, delovao je da se brzo čita i pored galerije likova, naizgled nepovezanih, urbanog savremenog jezika, posebno blizak jer se radnja dešava u Beogradu, pa kao da hodamo poznatim ulicama centra grada, neosetno nas privlači i kao u dobrom trileru plete mrežu i zaplet.

Likovi su vrlo interesantno gradjeni, vrlo filmično ocrtavajući spoljni aspekt i intimna razmišljanja činilo mi se i različitim pripovedačkim stilom, što je davalo jaku dinamiku radnji.

Mlada ambiciozna inspektorka, koja prolazi sve profesionalne faze u napredovanju, povezana sa ključnim likovima sestričinom Sarom i njenim budućim mužem Atanackovicem.

Ubogi bivši robijaš Srećko Guzina, ključni svedok koji preusmerava razrešenje zločina.

Momčilo Atanacković, muž primabalerine, kasnije Sarin “staroženja”.

Iija K.Milošević čija životna ljubavna priča “ linkuje“ (omiljen izraz autora, sve dogadjaje i ličnosti).

Petar, sin Miloševića koji uz turbulentno odrastanje i seksualni život, vrlo slikovito prati sve zaplete prethodnih junaka, pisac monografije o primabalerini.

Ana Belinski, primabalerina koju upoznajemo iz više uglova post mortem i koja se kao feniks uzdigla kada je njen bivši ljubavnik Ilija K. Milošević teatralno predstavio monografiju u omaž njenom životu i lepoti. Sem zapleta, vrlo aktuelnog sadržaja, izdvajam stil i jezik kao vrhunsku mentalnu intrigu koja nas brzo vodi savremenim jezikom i „linkuje“ nas i sa sećanjima i aktuelnim dogadjajima u radnji.

Moderan, vrlo savremen roman koji autor zaokružuje vrlo neočekivanim razrešenjima ( inspektorka neočekivano pomno nadzire ceo epilog i bekstvo Sare i „staroženje”(!) izabranika, pa otkrivanje detalja o Ani u oproštajnom pismu datom na uvid policiji, ali i razmišljanjem o pisanju.

Epilog je analitički, vrlo studiozno i neočekivano, napisan kroz razmišljanje lika Petra, autora monografije, naratora i samog autora, naslućujem. Ovim roman prestaje da bude urbani triler, ljubavna priča ili omaž primabalerini. Promišljanje o činu pisanja je analitički dominatno u dilemi ima li uopšte žanr? Na primer: “ Ovom ljubavnom pričom sam hteo da pokažem sledeće: žanrovska dresura i imanentni zakoni gradje zapleta neminovno vode u shematičnost, uzalud orošavanu nastojanjima autora da bude konkretan, čulan, duhovit i slikovit jer su konvencije žanra tako ukorenjene da je svaki pokušaj osudjen unapred……“

Hvala Radoslave Mandiću na posebnom književnom zadovoljstvu i prepoznavanju ovog izbora knjige.

Tekst napisala: Gordana Itebejac

Tekst preuzet sa Fejsbuk grupe Plavi krug književnosti