Slavni irski pesnik i dramski pisac Oskar Vajld bio je zaljubljen u Grčku, njenu kulturu i nasleđe, pa je tako 1877. godine, kao 23-godišnjak i još uvek student Oksfordskog univerziteta, krenuo na putovanje kroz Grčku koje će duboko oblikovati njegovu maštu i identitet.
Već tada duboko uronjen u jezik i mitove antike, Vajld je bio očaran grčkom kulturom još od detinjstva. Njegova majka, učenjakinja Lejdi Džejn Vajld, recitovala mu je Eshila na starogrčkom jeziku, čime je u njemu još rano posadila seme divljenja prema klasičnom svetu.
Do trenutka kada je stigao na Oksford, Vajld je već bio vešt helenista. Sa oduševljenjem je prevodio antičke tekstove, nalazeći zadovoljstvo u složenostima grčke sintakse i gramatike—čak i ako je jezik govorio s ukočenim erazmijanskim akcentom, tipičnim za to vreme. Njegov esej iz 1874. godine, „Društveni život Grčke od Homera do Menandra“, otkriva ne samo naučno obrazovan um, već i romantičnu čežnju za zlatnim dobom antike.
Vajldove intelektualne težnje, međutim, odvijale su se uporedo s ličnom borbom. Rastrzan između protestantizma i katoličanstva, mladi Irac tragao je za duhovnim i estetskim utočištem. Njegov mentor na Oksfordu, poznati klasičar Džon Pentland Mahafi—i sam zaljubljenik u Grčku—ponudio je neobično rešenje: umesto uobičajenog hodočašća u Rim, zašto ne bi istražio samu kolevku zapadne civilizacije? Vajld je pristao.
Oskar Vajld započinje svoju odiseju u Grčkoj
Njegova prva stanica bila je Krf, gde je bio očaran tirkiznim morem, toplinom vina i slojevitim mitologijama ostrva. Toliko ga je dirnulo selo Agioi Deka („Deset svetaca“) da je u aprilu 1877. napisao pesmu istog imena. Bila je to elegija za smrt starih bogova, koje je sada zamenilo hrišćanstvo.
Nakon Krfa i kratkog boravka na Zakintosu, Vajld i njegovi prijatelji otplovili su ka kopnu; prvo su pristali u primorskom gradiću Katakolu na Peloponezu, gde je Vajld napisao pesmu „Utisak s putovanja“ (Impression de Voyage).
More beše boje safira, a nebo
Gorelo je kao usijani opal kroz vazduh.
Podigosmo jedra; vetar je povoljno duvao
Ka plavim zemljama što leže na istoku.
Sa strme pramčane palube, oštrim okom
Posmatrah Zakintos, svaki maslinjak i zaliv,
Liticu Itake, snegom pokriven vrh Likaona
I sve cvetne brežuljke Arkadije.
Škripanje jedra o jarbol,
Žubor vode uz bok broda,
Šapat smeha devojaka na krmi—
To su bili jedini zvuci—kad zapad poče da gori,
I crveno sunce se vinulo nad more,
Napokon, stadoh na tlo Grčke!
Pesma je napisana u formi četrnaestostihne strofe. Vajld u njoj pominje delove Grčke koje je video tokom svog putovanja: Jonska ostrva, Zakintos i Itaku (homerovsku Itaku), kao i planinu Likaion u Arkadiji (koju naziva Likaon—po mitskom arkadijskom junaku i kralju).
Dalje ka Olimpiji, Argosu i Atini
Odatle je Vajld nastavio put do Olimpije, gde je stigao upravo u trenutku kada su revolucionarna arheološka iskopavanja počela da otkrivaju blaga zakopana ispod vekova zemlje.
Legenda čak sugeriše da je Vajld prisustvovao trenutku kada je otkrivena statua Hermesa koju je izradio Praksitel—trenutak božanske sreće za mladića opsednutog grčkom lepotom.
Usledilo je putovanje kroz Peloponez, tokom kojeg su posetili selo Andricenu i obližnje arheološko nalazište hrama Apolona Epikurijskog u Basi, a zatim nastavili ka gradu Argosu i svetski poznatim lokalitetima Mikene i Tirinta—središtima drevne mikenske civilizacije, koje je u to vreme iskopavao tim čuvenog nemačkog arheologa Hajnriha Šlimana.
Dok je boravio u Argosu, Vajld je napisao pesmu „Pozorište u Argosu“, u kojoj još izraženije izražava tugu za davno izgubljenom slavom grčke antike.
U Atini je Vajld „obožavao“ Akropolj, kako je kasnije sam opisao. Jedna danas čuvena fotografija prikazuje ga u tradicionalnoj grčkoj fustaneli, koju je snimio fotograf Petros Moraitis, uz pastoralnu pozadinu koja je imala za cilj da prizove klasični pejzaž.
Njegove poslednje destinacije uključivale su Epidauros, Mikenu (gde je posmatrao tadašnja iskopavanja pod rukovodstvom Hajnriha Šlimana) i ostrvo Eginu. Putovanje je produžilo njegovo odsustvo sa Oksforda za tri nedelje, ali to je bilo odlaganje koje se isplatilo. Po povratku, Vajld je položio ispit iz grčke i latinske filologije s odličnim uspehom.
Oskar Vajld – najznačajniji predstavnik Estetskog pokreta
Jedna od najpopularnijih knjiga modernog doba, Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, ubraja se među najupečatljivije priče čiji koreni sežu do starogrčke mitologije, a posebno do mita o Narcisu.
Ipak, nije mit o Narcisu ono na šta nas Slika Dorijana Greja najviše podseća. Jedan drugi lik iz grčke mitologije, Adonis, mogao bi biti još verovatnija inspiracija za Vajlda.
Oskar Vajld je kasnije postao izuzetno uspešan pisac i najistaknutiji predstavnik Estetskog pokreta. Najpoznatiji je po svojim dramama, kao što su Lepeza ledi Vindermir, Idealan muž i Važno je zvati se Ernest, koje su izvođene sa velikim uspehom.
Među njegovim značajnim delima nalaze se i zbirke priča Srećni princ i druge priče i Zločin lorda Artura Sevilija i druge priče.