Noć dugih cevi
Opšte je poznato da pesak dobro upija vodu. Krv, ne toliko. Tlatelolko je reč koja potiče iz nauatl jezika i najčešće se prevodi kao peščani nasip ili brežuljak. Danas je jedan od najvažnijih simbola kulture sećanja savremenog Meksika. Tlatelolko je istovremeno i urbanistički kompleks u Sijudad Meksiku koji se u turističkim brošurama reklamira kao Trg tri kulture, nudeći znatiželjnim posetiocima nezaboravno iskustvo eklektičke magije tri vremena na jednom mestu kroz ostatke monumentalnih građevina drevnih naroda prehispanske Amerike, postojanost katoličkih hramova rane moderne kao izraz duhovne superiornosti „evropskogˮ Boga i, na kraju, prisustvo savremene arhitekture „latino brutalizmaˮ, koji u besprekornoj simbiozi betona, stakla i metala nudi životni prostor „običnom čovekuˮ.
Upravo na tom mestu se, drugog dana meseca oktobra 1968 godine, dogodila jedna od najvećih tragedija u novijoj istoriji Meksika. Hiljade studenata i mladih slile su se na Tlatelolko da izraze nagomilano nezadovoljstvo zbog nasrtaja vlasti na autonomiju univerziteta, progona i hapšenja sindikalnih lidera i nezavidnog položaja većeg dela stanovništva u ruralnim područjima zemlje. Tenzije rastu, prisustvo infiltriranih grupa u masi postaje očigledno, šire se glasine o naoružanim manifestantima. U međuvremenu vojska, policija i agenti u civilu zauzimaju strateške položaje i čekaju naređenja. Situacija izmiče kontroli, čuju se i prvi pucnji. Pojedinci u masi padaju pokošeni, lokve krvi mrljaju asfalt, pogledi mnogih unezvereno traže kamuflirane siluete snajperista na krovovima okolnih zgrada. Snage (ne)reda nasumično pucaju na studente. U isto vreme kanali meksičke televizije izveštavaju o vremenskoj prognozi i pripremama za Olimpijske igre koje treba da počny za samo desetak dana. Zvuči poznato, zar ne? U kasnim večernjim satima čuje se tek poneki pucanj, ali tada odredi specijalne policije počinju akciju lova na studente po haustorima, stanovima i improvizovanim skloništima. Igrani film „Crveno svitanjeˮ (Rojo Amanecer) iz 1990. godine verno prikazuje poslednje sate života nekolicine aktera ove tragedije. Konačni bilans? Do danas nije poznat tačan broj žrtava. Dugo godina je arhivska građa o ovoj tragediji bila skrivena od očiju javnosti. Iako nije bilo eksplicitnih zabrana o javnom tretmanu ovog događaja, on je jedno vreme imao oreol tabu teme u meksičkom društvu. Tlatelolko je vremenom dobio status zločina protiv čovečnosti, ali za njega niko nikada nije procesuiran ni osuđen. Brojke o ubijenim i nestalim licima variraju u zavisnosti od dnevno-političkih potreba vladajućih struktura, pravosudnih organa i interesa medijskih mogula koji kreiraju izveštaje oficijelne istoriografije bez krivice. Najčešće se spominje da je u masakru stradalo između 300 i 400 osoba, iako očevici i akteri tvrde da je taj broj mnogo veći. Jedan deo političkog establišmenta konzervativne orijentacije u sprezi sa postmodernom domaćom oligarhijom tretirao je tragediju na Tlatelolku kao splet „nesrećnih okolnostiˮ u kontekstu hladnoratovske klackalice, gde se svaki iole ozbiljniji pokret otpora na tlu Latinske Amerike smatrao veleizdajom u službi nadolazeće komunističke aveti sa istoka. Onaj drugi, većinski deo Meksika, znao je da su krvavi pločnici Tlatelolka samo još jedno poglavlje u istoriji Prljavog rata (Guerra Sucia) i uvod u Operaciju „Kondorˮ (Plan Cóndor), koja postaje sinonim za rastuću političku represiju i državni terorizam latinoameričkih diktatura uz prepoznatljiv rukopis i mentorstvo Vašingtona.
Kada je davne 1971. godine u meksičkim knjižarama osvanulo prvo izdanje „Masakra u Meksiko Sitijuˮ (La noche de Tlatelolco), mnogi su sa nevericom gledali u naslovnu stranu knjige na kojoj je dominirao transparent u rukama studenata sa kratkom porukom – „Neˮ. Delo Elene Ponijatovske vlasti su dočekale sa podozrenjem, osporavale ga i izopštavale, iako ga nikada nisu eksplicitno cenzurisale. Poput vodopada, sa stranica knjige liju potresna svedočanstva preživelih aktera i podsećaju nas da u uslovima pogaženog dostojanstva književnost postaje subverzivni čin kulture nepristajanja. Smelo i neumoljivo Ponijatovska oblikuje slagalicu čija završna slika razgolićuje sav besmisao zvanične verzije vlasti. Sasvim dovoljno da je deo književne kritike, ali i šire čitalačke javnosti, smesti u društvo progresivno orijentisanih velikana latinoameričke književnosti – Garsije Markesa, Roe Bastosa, Hulija Kortasara, Manuela Puiga…
Posle više od pola veka otkako je objavljen „Masakr u Meksiko Sitijuˮ, odvažnost izdavačke kuće Blum i prevodilački talenat Ksenije Bilbije omogućili su čitaocima u Srbiji susret sa ovim klasičnim delom književne hronike i naracije kroz svedočanstvo. Pred nama je nekoliko izazova. Prvi leži u činjenici da se radi o štivu od 452 strane, što u eri kontinuiteta rasute pažnje i „skrolingaˮ ne bi trebalo zanemariti. Drugi evocira neophodnost rutinskog i pomalo otrcanog pitanja „Kako čitati ovu knjigu?ˮ. Aluzija na kartonske kutije sladoleda koje na poleđini imaju natpis „ovde otvoritiˮ i nije baš od neke pomoći. Zadržaćemo se na trećem, najvažnijem izazovu. U njemu nema ni trunke banalnosti. Radi se o svojevrsnom paradoksu. Kapricioznost fizičke geografije smestila je Meksiko i Srbiju na dve različite strane sveta, ali se zato suptilnost istorije u vremenu (Kairos) pobrinula da ova dva naroda i njihove zemlje imaju slična, ponekad gotovo identična iskustva viševekovne tradicije državnosti, kolonijalnog ropstva, ratova za nezavisnost, revolucijâ, teritorijalne ugroženosti i spremnosti da se suprotstave jačem i moćnijem neprijatelju. Neretko je taj neprijatelj među nama. Turbulentna politička istorija Meksika i Srbije nužno otvara prostor za komparativne analize, ali se one moraju rukovoditi specifičnim okolnostima pojedinačnih slučajeva da bi se na kraju izvukle paralele vođene idejom solidarnosti. Tlatelolko iz 1968. i Slaviju iz 2024, uz dužno poštovanje velikih i drastičnih razlika, spaja nit pobune i stasavanja studentskog pokreta u politički subjekt koji pokreće lavinu korenite transformacije jednog društva. Svaki put kada neka vlast potkopava temelje opstanka jednog naroda, njegova borba za emancipaciju i slobodu jeste politički legitimna, etički opravdana i društveno neophodna. Borba, čak i onda kada ne znamo kako da pobedimo. Čak je i poraz pobeda. Pablo Neruda je to slikovito opisao rečenicom: „Možete poseći sve cveće, ali ne možete sprečiti dolazak proleća.ˮ Brazilski antropolog i politikolog Darsi Ribeiro je malo opširniji:
„Stao sam na stranu indiosa, i ostao poražen.
Stao sam na stranu crnaca, i ostao poražen.
Stao sam na stranu seljaka, i ostao poražen.
Stao sam na stranu radnika, i ostao poražen.
Stao sam na stranu siromašnih, i ostao poražen.
Stao sam na stranu proganjanih, i ostao poražen.
Stao sam na stranu diskriminisanih, i ostao poražen.
Stao sam na stranu slabašnih, i ostao poražen.
Ali nikada nisam stao na stranu onih koji su me porazili.
To je moja pobeda.ˮ
Svake godine 2. oktobra desetine hiljada studenata i mladih okupljaju se na centralnim trgovima i ulicama širom Meksika. Manifestanti uglavnom šetaju u tišini. Razmišljaju. Svesni su da je zaborav prvi korak ka nestajanju jednog identiteta. Upravo zbog toga reč „Tlatelolkoˮ u špansko-španskom prevodu znači dos de octubre no se olvida.
Dejan Mihailović
https://blumizdavastvo.rs/masakr-u-meksiko-sitiju/