Izvor: Prikazi savremene nemačke književnosti
Martina Hefter (1965), umetnica performansa i književnica, autorka poezije i proze, privukla je pažnju svojim romanom s autobiografskim elementima, Hej, dobro jutro, kako si? (2024), za koji je osvojila i prestižnu Nemačku nagradu iste godine. Opisujući svakodnevicu bračnog para Jupitera i Juno, autorka inspiraciju crpi iz svog ličnog iskustva – i njen suprug, nemački pisac Jan Kulbrot (1966) boluje od muliple skleroze kao i Jupiter, a Juno je umetnica i spisateljica kao i sama autorka. Ophrvana brigama, Juno se bori sa nesanicom, bolešću voljenog čoveka, pokušajima da živi od performansa i nakon pedesete, kao i s navalentnim strancima koji misle da je bogata i naivna, ne sluteći bitke koje se biju iza njenog profila na društvenim mrežama.
Juno ćaska s ljubavnim prevarantima (love scammers) ne zato što naseda na njihovu priču, već naprosto zato što ne može da spava, te iz čiste zabave bezočno laže o sebi i svom životu, stalno iznova pišući o omiljenom naučno-fantastičnom filmu o apokalipsi, Melanholija (2011). Uglavnom svi prevaranti brzo nestanu, osim Benua, Nigerijca s kojim Juno razgovara mesecima, polako okrećući situaciju u svoju korist – mlađi muškarac postaje inspiracija za njeno novo umetničko delo koje će joj doneti željeni uspeh i preko potrebnu finansijsku sigurnost.
Naslov romana ukazuje na jutarnji pozdrav koji može da bude početak komunikacije uživo i na internetu, između fizički i emocionalno bliskih i udaljenih osoba, puka navika i ljubazna floskula bez značaja i autentičnog osećaja povezanosti i interesovanja. Upravo na tome se i zasniva ljubavna prevara – targetira ranjive, zrele žene željne ljubavi i bliskosti, spremne da poveruju da je susret koji se dešava iskren i stvaran, da se i njima konačno dešava nešto lepo, čak bajkovito, te da ih je sreća pogledala nakon dugo vremena. Prepoznavanje kategorije žena koje su same i usamljene, dovoljno imućne i očajne ili naprosto emotivne i bolećive, voljne da pomognu muškarcu u nevolji, predstavlja osnovnu veštinu uspešnih prevaranata. Međutim, Hefterova se ne zaustavlja na opisu toka i posledica globalno sve raširenije pojave, već otkriva i drugu stranu ove društvene epidemije.
Prevaranti mahom potiču iz siromašnih područja Afrike, nemaju ili naprosto ne nalaze drugačije izvore prihoda i ulaze u „posao“ koji je isplativ, čak i cenjen u njihovom okruženju, jer donosi prestiž i finansijsku sigurnost. Podstaknuta razgovorima s prevarantom kojeg je razotkrila, Juno počinje da čita o Nigeriji, o kolonijalizmu i postkolonijalizmu, gleda dokumentarce i dublje se upoznaje sa širim kontekstom i istorijom složenih odnosa između stanovnika različitih kontinenata, shvatajući da nije sve baš crno i belo kao što se predstavlja.
Iako na prvi pogled deluje neporecivo pogrešno, tema iskorišćavanja belih žena od strane tamnoputih muškaraca smešta se u kontekst dugoročnog izrabljivanja, diskriminacije, neravnopravne raspodele resursa u svetu u prošlosti i sadašnjosti. U Nigeriji gotovina i struja ne teku tako slobodno kao u Nemačkoj, u evropskoj zemlji ulice nisu ni približno opasne ni žene toliko ugrožene kao u Benuovoj domovini. Iako društveno-političke i ekonomske okolnosti nisu opravdanje i izgovor za prevare, pokazuju da situacija nije tako jednostavna, te da se zloupotreba savremenog doba nadovezuje na istorijske nepravde, čiji lanac se nikada ne prekida, već nastavlja u drugačijim oblicima.
Mada iz perspektive jednog Nigerijca Juno jeste privilegovana, i ona muči svoje brige. Nega bolesnog muža, zajednički život slobodnih umetnika od projekta do donacije, suočavanje sa starenjem u društvu koje ne prašta godine vode je u krizu egzistencije s kojom se bori kako zna i ume. Za žene posle pedesete postavlja se pitanje mogućnosti, pa čak i prava bavljenja plesom koji je rezervisan za mlade, kao i tetovaže koje niču na Juninoj još uvek zategnutoj koži, u znak slobodne volje i bunta protiv predrasuda i plitkosti savremenog društva. Čime može plesačica i umetnica performansa da se bavi kada više ne bude mogla da dobija scenske angažmane? Prilagođavajući se da bi opstala, Juno počinje da osmišljava predstave, organizuje i igra u svojim performansima pod svojim uslovima, udružuje se sa drugim ženama i sprema plesni kvartet, samo sa jednim ciljem i željom – da i dalje leti, da postoji, jer jedino kad pleše ona se oseća slobodnom i živom. I tek kada Juno nalazi izlaz u svom kreativnom izrazu, način da živi, ne samo preživljava, tek tada Melanholija nestaje iz njenog života.
Roman je prožet promišljanjima o univerzumu i sazvežđima, elementima iz mitologije, sećanjima na Junino detinjstvo i mladost, na trenutke radosti i tuge, povremeno prelazeći i na izlaganje u budućem vremenu o onome što je tek čeka, uhvaćenu u spiralu cikličnog povratka. Na taj način se stvaraju i otvaraju dodatne prostorne i vremenske perspektive koje tekstu daju neočekivanu širinu i dubinu. Iako na prvi pogled deluje lagan i pitak zahvaljujući jednostavnim i kratkim rečenicama, roman Hej, dobro jutro, kako si? jeste slojevito delo koje govori o životu na margini jedne čudne devojčice koja voli balet i zvezde i nigde se ne uklapa, da bi odrasla u umetnicu performansa, postala negovateljica bolesnog supruga i meta prevaranata s drugog kontinenta zato što je žena koja stari u ekonomski stabilnoj državi. A ona samo želi da pleše i da živi još te dve decenije koje su joj preostale na Zemlji – ako sve bude kako treba.
Stvarnost je u ovom romanu prikazana kakva jeste – bez iluzija, bez ulepšavanja, ali i bez patetike, jer Juno nije žrtva svog života. Možda ga baš to čini tako dirljivim. Ili su to iskrenost i autentičnost koja razoružava i suočava nas sa nama samima i našim danima – prošlim, sadašnjim i budućim. Na kraju se sve svodi na pitanje koliko nam je važno i potrebno da nam neko kaže te jednostavne, izlizane, a ipak dragocene reči: Hej, dobro jutro, kako si?
NIKOLINA ZOBENICA