Pročitah knjigu našeg pisca u jednom dahu. Za jedan dan, mada sam, da bih se više sladila, ostavila nešto i za drugi. I dobro je što sam započela danju, jer već posle prve priče shvatih da knjiga nije za noć. Je li to knjiga strave? Magije? Onostranog? U nekim pričama zaista sam osećala istinsku jezu i strah od onoga što se dešava i što će se desiti.
Sve priče iz zbirke „Lutajuće duše“ su priče o mrtvima. Mrtvi se vraćaju sa onog sveta, dolaze u svoje domove, dolaze voljenim osobama u snove, stopiraju sa mesta pogibije, imaju stvarna obličja, razgovaraju; ambijent u kome se sreću sa živima je isti kao za njihovog života, i što je najvažnije, oni nisu nikakva pretnja, nikome ne žele zlo, ne prebacuju, ne optužuju, dolaze samo da opet okuse slatke trenutke, da podsete…
Sve priče su sa istoka Srbije, i u svima je autor sačuvao vlaške običaje i vlašku magiju. Sačuvao je i vlaški jezik, za koji u fusnotama stoji prevod. Njegove junakinje su uglavnom žene, čiji zadatak jeste da sačuvaju običaje, tradiciju, obrede na venčanjima i sahranama. Njihovo sećanje ide do baba i prababa, i one ga neokrnjeno prenose mladoj generaciji, tako da ne čudi kad deca i unuci znaju sve elemente te magije.
Neretko, priče podsećaju na bajke. „Vatrene duše“, recimo, imaju mnogo od elemenata bajke; dečak posmatra kako babu zaposedaju duhovi; prepreke koje sam mora da savlada da bi je oslobodio, poseduju ne samo bajkovitost, nego i nestvarnost priča o Hari Poteru. Iako je zanesen igricama, dečak prati šta se dešava sa babom i sporazumeva se sa njom na način nedostupan bilo kome od prisutnih.
„Silvija“ je jedna od najlepših priča, ravna pričama E. Alana Poa o unesrećenima, tragično stradalim, koji se vraćaju na ukleto mesto, ili ih neizreciva tuga ostavljenih odovud priziva. Ništa manje od Kuće Ušer ili drugih Poovih priča.
Knjiga je prelepa, u njoj se uživa. Čitaoca ne začaraju sve priče na isti način, uzbuđenje nije istog inteziteta; u nekima je fantastično samo nagoveštaj, recimo, kako se u šolji vidi budućnost. A već kako je neko postao vampir, to i zbog Drakule vuče na rumunsku stranu; mladi muž posle smrti u Turn Severinu zasniva novu porodicu, dok poslednja priča u zbirci, romantičnog naslova „Voleću te kad se vratiš“, seže čak do starog Rima i jedne ljubavne priče u kojoj voljena osoba dolazi u san ostavljenoj ženi.
Knjigu je štampana kod Bluma, i moje istinske preporuke za nju. Na poslednjoj stranici autor se zahvaljuje prijateljima koji su mu pomogli u prevodu reči i izraza na vlaški, francuski, nemački i rumunski jezik, odakle se šalje još jedna poruka o prostoru koji su sebi kao žuvotni ambijent odredili Vlasi, rasuti po velikim evropskim gradovima, verni čuvari svog jezika i tradicije.
Hvala autoru na poklonu i posveti. Još jednom sve preporuke za knjigu. Rekla bih da ni jedna na srpskom jeziku, sa ovom tematikom, nije kompletirana na ovako uzbudljiv i raznovrstan način, Zoran Ž. Paunović je pisac aktuelnog trenutka, te se tako dotiče i velikih ličnih, porodičnih i socijalnih potresa u našem društvu – masovnog ubistva u Jabukovcu, tragedije u školi Vladislav Ribnikar, u Duboni i Malom Orašju.