svaki korak kao da je prvi

klaudija pinjeiro blog

SVAKI KORAK KAO DA JE PRVI

 

Klaudija Pinjeiro

Elena zna

Prevod, Ksenija Bilbija

Blum izdavaštvo

 

Najprevođenija argentinska književnica posle Borhesa i Kortasara napisala je saramagovsko delo. Treba li vam još neka preporuka?

Nema otkrivanja radnje u ovom osvrtu, jer nam se sve otkriva na samom početku. Ima osećaja teskobe i nemoći kada pratimo Elenin put, put u kome žena, ne tako stara, još nema ni sedamdeset, pokušava da sazna zbog čega je njena ćerka Rita izvršila samoubistvo obesivši se na zvonik mesne crkve. Da li je?

Polazeći od ubeđenja da ona nije nikako mogla po tom kišovitom danu u kojem je grmelo i sevalo da ode do zvonika, jer se plašila grmljavine, Elena, koja je majka, i koja zna, gradi svu svoju tanku odbranu od pomisli da je njeno dete sposobno za takav čin. Zašto sam spomenuo osećaj nemoći. Elena boluje od Parkinsonove bolesti, telo joj ne funkcioniše, lekovi je koliko-toliko pokreću. Zatičemo je kako se priprema da ode u drugi deo grada. Zatičemo jednu samu, prerano ostarelu ženu kako planira svoj put, toliko ulica do železničke stanice, toliko stanica do one na kojoj silazi, zatim još toliko ulica do žene za koju smatra da mora da joj pomogne. Da bude njeno drugo telo. Telo koje će da hoda, da se raspituje, da istraži smrt, koju su svi već ožalili. Sveštenik, policija, komšije, prijatelji. Da li su njih dve imale prijatelje. Mnogo je pitanja u ovom delu. Imamo pomalo čudan odnos između majke i ćerke, često svadljiv ton, prepirke, prebacivanja. Imamo, kako sve više naslućujemo iz Eleninih sećanja, jednu ženu od četrdeset godina, koja živi sa bolesnom majkom, koja joj seče nokte na nogama sa gađenjem, koja ne može da podnese majčinu maramicu kojom briše pljuvačku koja iznova i iznova curi zbog pognute glave, koja mora da je vodi u tolaet i pomaže joj u skoro svemu. Imamo jednu ženu koja očigledno ne može da se pomiri sa bolešću majke, te tako njeno ponašanje prelazi u tihi bes, u nervozne ispade kod lekara, u provalu skoro pa histerije u određenim trenucima. Sve nas to navodi da se polako pitamo da li su Elenine sumnje opravdane, Elena zna, ona je majka, Elena veruje da zna, Elena ubeđuje sebe da zna. Zna li?

Desna noga u vazduhu, leva na pločniku, pa obrnuto, svaki korak kao da je prvi. Vodi je samo ubeđenje, privid, želja da bude onako kako ona hoće, ka ženi koja je jednom davno htela da učini nešto, a Rita ju je sprečila u tome. To je još jedna priča u ovoj priči. Priča o mogućnosti žene da sama odluči. Možda Rita nije spasilac, već mučitelj te žene. Metaforički samo. Nisu se videle dvadeset godina. Elena zna da je Rita njoj pomogla, jer to je bilo ispravno, ispravno je ono za šta većina misli da je ispravno, zar ne. Ili ipak nije. Elena je ipak majka, još uvek je majka, iako više nema ćerku. Najteži vid majčinstva, Elena sada i to zna…

 

Napisao: Radoslav Mandić

Tekst preuzet sa Fejsbuk grupe Plavi krug književnosti